Izvor: Politika, 09.Jun.2013, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lažna monolitnost vladajuće ideologije
Granice između pripovetke i romana često su stvar obima. Mnogi romani su umnožene ili razvučene pripovetke, a pripovetke sažeti romani
Srpska književna zadruga, u Maloj biblioteci, objavila je knjigu ogleda Dušana Ivanića (1946), univerzitetskog profesora, istoričara srpske književnosti, pod naslovom: „U matici priče” (O delu Jovana Radulovića). Profesor Ivanić je završio studije srpske i jugoslovenske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je 1975, a doktorirao 1986. Bio je glavni urednik časopisa „Književna istorija”, jedan od urednika „Enciklopedije srpskog naroda”; sada je urednik za književnost u „Srpskoj enciklopediji”. Autor je više knjiga studija i ogleda.
Radnju najvećeg broja svojih dela Jovan Radulović smešta u Dalmaciju, u Kninsku Krajinu. U čemu je specifičnost ovog područja?
Iako pisac nameće slike sveta, u realistički orijentisanoj prozi svet se nudi kao tema i drži pisca u svojoj vlasti. Bez obzira na tu dvostruku vezu, svaka regija ima nešto svoje i to „svoje” vide samo obdareni za gledanje. Radulović je osetio i iskusio arhaične forme života, borbu za goli opstanak, naročite vrste humora, suprotnost između ideologije i života, napetost između istorije i savremenosti....On piše o vremenima u kojima su se mešali ostaci krajnje arhaičnih formi života (način privređivanja na selu, odnosi u porodici, tehnička sredstva) sa pojavama industrijalizacije, novih medija (radio), partijske države i njenih ideologema. S druge strane, to je nacionalno i verski mešovita sredina, s različitim, često potpuno suprotnim pogledima na prošlost (pokazalo se – i na budućnost). Za dobrog pripovedača to je izazovna građa.
U kojoj meri se Radulović ugleda na svoje književne pretke: Simu Matavulja, Dinka Šimunovića, Vladana Desnicu?
Ako se ovde reč predak uzima u evolutivno-genetičkom smislu oponašanja ili uticaja, rekao bih malo. Više ga pomenutim piscima približava realistička procedura, osećanje za velike protivurečnosti i civilizacijske raseline, te neka vrsta egzistencijalnog humora i čestih ironičnih perspektiva. Što je Kašanin rekao za Matavulja, da svet gleda bez naočara, dakle direktno, moglo bi se reći i za Radulovića. Konačno, kad je reč o Matavulju i Desnici, i Radulović je nepogrešivo nalazio regionalno obeležene tema: na primer kopanje gustijerne, magarad, sremski kukuruz, golubnjača, ili zajednički doček proleća za decu dvaju naroda, izraz prikrivanja latentnog nepoverenja među njima... Možda je najbliži Desnici u pripovedanju o sudbinama srpske inteligencije u Dalmaciji (roman „Prošao život”).
Gde je Radulović više svoj – u pripovetkama ili romanima?
Podjednako je svoj u oba žanra. Međutim, ispod romanesknog zapleta izdvajaju se novelističke celine, pa bi se posredno moglo zaključiti da je više svoj u pripovetkama, da je ta forma elementarno jezgro njegove proze u svim žanrovima. Uostalom, granice između pripovetke i romana, često su stvar obima. Mnogi romani su umnožene ili razvučene pripovetke, a pripovetke sažeti romani. Pokazalo se i kod Radulovića kako se iz ciklusa pripovedaka stvara drama, ili se u romanima izdvajaju zasebne novelističke celine, nastavljajući u novim izdanjima samostalan život.
Kako vam, sa ove vremenske distance, izgleda bura oko drame „Golubnjača”?
Pozorišna predstava, rađena po Radulovićevom tekstu, otvorila je nezaraslu ranu u srpsko-hrvatskoj, a potom i u jugoslovenskoj zajednici. Potiskivano i prećutkivano, zarad političkog mira, odjednom se otkrilo kao neizbežno pitanje identiteta, potisnutih sećanja, tragike pojedinca i kolektiva u kolopletu istorije. Knjiga „Slučaj Golubnjača: za i protiv”,koju je Radulović priredio, izvanredan je dokument o političkoj klimi, vlasti, žagoru glasova, lažnoj monolitnosti vladajuće ideologije.
Oko zbirke priča, istog naziva, nije bilo negativnih reakcija?
Pozorište je ubedljivije i ubojitije. Ono je javni kolektivni čin (glumci, gledaoci), a knjiga se čita individualno. Pozorište je samo po sebi institucija (pogotovo u to doba) zavisna od države, a država je bila zavisna od partije. Partija je držala da predstava udara u temelje države, a nije videla da je ona, partija, rušilac države. Uostalom, danas je samo više rušilaca.
U senci „Golubnjače” ostale su druge Radulovićeve drame, kao i scenariji za televizijske drame?
Ne sve. „Vučari”su, na primer imali velik odjek (i politički, i umetnički), pa film „Braća po materi”,u režiji Zdravka Šotre. Zanimljivo je da su neke Radulovićeve obrade tuđih dela oživljene i vrlo dobro primljene kao TV-komedija, na primer zabačena i zaboravljena Matavuljeva drama „Na slavi”. Tema„Golubnjače” je,ne uzimajući ništa drugo u obzir, opštija (stoga i značajnija): ona pogađa u srž kolektivnog pamćenja srpskog naroda, osobito u Krajini, Bosni i Hercegovini, Sremu (gde je dopirala vlast NDH).
Važan element u Radulovićevoj prozi čine humor, ironija, satira, groteska?
Radulović je blizak elementarnim silama života, folklornom oblikovanju pamćenja i pripovedanja, a u tome je humor odvajkada imao važnu ulogu. Ironija je dolazila u razilaženju sa svetom oficijelnih (zvaničnih) vrednosti i konvencija, pa i sa prirodom čoveka po sebi (karakter). Groteska se pojavljuje kao umetničko razrešenje ili oblikovanje slike nespojivog i apsurdnog sveta. Trebalo je imati oko i poimanje sveta da se to apsurdno-smešno vidi i predoči.
------------------------------------------------------
Proročka skepsa
Radulović opisuje stradanje srpskog naroda u Hrvatskoj, poništavanje identiteta i izgon. Njegovi stavovi, često, nisu nailazili na odobravanje zvaničnika?
Nije se ni moglo očekivati da naiđu na njihovo odobravanje, time bi priznali neuspeh politike od koje su živeli. Ipak je deo političkih vrhova imao razumevanja za Radulovićeve kritike međunacionalnih odnosa ili stanja u sopstvenoj naciji i, posebno, njenom krajiškom krilu (na primer Ivan Stambolić, profesori Jovan Deretić i Vaso Milinčević). Više se nije mogla ćutke gledati državna asimilacija i denacionalizacija Srba u Hrvatskoj, oduzimanje imena jeziku, zatvaranje jedine njihove institucije (SKD „Prosvjeta”), progon pisma... Veoma kritičan prema vodećimpolitičkim snagama (posebno u Krajini), Radulović je s velikom skepsom gledao na budućnost toga dela srpskog naroda. Videlo se koliko je ta skepsa bila proročka.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 10.06.2013.
