Izvor: Politika, 16.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lavovi i teorija zavere
O pobedničkim filmovima, filmskim iznenađenjima i o tome kako sada svi putevi vode u Rim
Bio je i prošao 63. Venecijanski festival. Ostaće zapamćen po neočekivanom obrtu. Po velikom iznenađenju upriličenom na samoj završnici, na ceremoniji dodele nagrada, kada je predsednica žirija, francuska diva Katrin Denev, za dobitnika "Zlatnog lava" proglasila film "Mrtva priroda" kineskog reditelja Jia Žang-Kea. Paniku koja je potom nastala zaista je trebalo videti i doživeti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << O kom je filmu reč, gde je i kada bio prikazan, ko je autor, da li je reč o istom reditelju čiji je dokumentarac "Istok" prikazan u programu "Horizonti", zašto o filmu nema ni reči u inače bogatom katalogu među 21 ostvarenjem koja su bila uvrštena u glavni takmičarski program? I tako redom, preslišavala se publika a naročito izluđeni festivalski izveštači, onemoćali od gledanja 62. svetske premijere, dnevnog izveštavanja i kompjuterskih ekrana i od jurnjave za holivudskim zvezdama, ove godine u značajnom broju prisutnim na Lidu.
Film iznenađenja
Tek naknadnim "detektivskim" istraživanjem došlo se do spoznaje da je umetnički direktor festivala Marko Miler, inače ekspert za azijsku kinematografiju, "Mrtvu prirodu" iznenada uvrstio u glavni takmičarski program kao 22. film, prikazao ga bez iakakve najave predposlednjeg festivalskog dana oko 16 časova, pod oznakom "film iznenađenja", pa ko se igrom slučaja tada našao u dvorani "Lido" mogao je da ga gleda. A gledalaca je bilo malo. Zahvaljujući ovakvom Milerovom "zamešateljstvu", Žang-Keov film je ostao bez dužne medijske pažnje, a nad čitavim festivalom nadneo se oblak sumnje i otvorilo beskrajno polje za spelkulacije i "teorije zavere".
Kako bilo, tek dogodilo se da Jia Žang-Ke ove godine u Veneciji zaista bude prisutan sa dva filma (dokumentarnim i igranim) u dva takmičarska programa. I oba su, zapravo, na istu temu. Svaki na svoj način i kroz drugačiji rediteljski postupak priča priču o strašnim posledicama izgradnje najveće hidroelektrane na svetu – "Tri klisure" na reci Jangce, zbog koje je više od milion ljudi moralo da napusti svoje domove iz sela i gradova koje je poplavilo akumulaciono jezero. U dokumentarcu "Istok" Žang-Ke fokusira radnike-najamnike koji oskudno odeveni, ruše kuće, zgrade i solitere uz reku, na čijim će ruševinama nići džinovska brana.
U igranom filmu "Mrtva priroda", kao u kakvom roud-muviju, reditelj vodi junaka slikara u potragu za svojom raseljenom ćerkom i ženom, slikajući usput svu tragediju nasilno promenjenog pejzaža i ljudi. Kineski ekonomsko-industrijski kolos izgleda poput džina koji gazi i guta prirodu i dve hiljade godina staru zajednicu. Iako u oba Žang-Keova filma političke poruke nisu direktne, jasno se čitaju iz konteksta. Još jasnije sada kada mu je dodeljen "Zlatni lav".
Inače, Jia Žang-Ke (1970) nije nepoznat filmski reditelj. Naprotiv. Još 1998. godine u programu "Forum mladih" na Berlinskom festivalu, skrenuo je pažnju svojim filmom "Sitniš", 2002. se našao u konkurenciji Kanskog festivala sa filmom "Platforma", a 2004. se takmičio za nagrade Venecijanskog festivala sa filmom "Svet". Pripada takozvanoj "šestoj generaciji" kineskih reditelja, njegovi filmovi nastaju u nezavisnim produkcijama, poetični su i autentični, privlačne estetike i uvek se na svojevrstan način bave svom začudnošću sveta samog po sebi.
Na stranicama "Politike" već je pisano kako je stari francuski vuk, 84-godišnji reditelj Alen Rene svojim malim remek-delom "Privatni strahovi na javnim mestima", zasenio sve bombastično najavljivane američke filmove, potencijalne nosioce nominacije za Oskara, koji su svetsku premijeru imali upravo u Veneciji. "Srebrni lav" za najbolju režiju jeste privlačna nagrada, ali ipak nije prava mera za Reneov film. Zaslužio je "Zlatnog lava". Ono što je u njemu privlačno je način na koji je reditelj transponovao pravila i postupke teatra u film rasnog izraza, koristeći samo esencijalnu prirodu kamere jednostavnog, a efektnog pokreta, neuobičajene uglove snimanja, bez zumiranja i bez straha od melodramskih efekata. Neopterećen tehnologijom, ovo je delo visoke filmske kulture i senzibiliteta, vrhunski sročena lekcija iz života, o krhkim osećanjima, prolasku vremena i sukobu generacija.
Specijalni "Srebni lav" pripao je zasluženo Emanueleu Krialezeu za film "Nuovomondo", treći je dugometražni igrani film u karijeri ovog veoma talentovanog sicilijanskog reditelja ("Jednom smo bili stranci" i "Respiro") i ko zna koji po redu na temu odlaska siromašnih Italijana u novi svet, u Ameriku na početku 20. veka, preko ostrva Elis na kojem se mnogima putovanje završavalo. Međutim, od ovakve priče Krialezeu je pošlo za rukom da načini film koji zaustavlja gledaočev dah, ali samo uz pomoć glumačkih performansa i dijaloga, vešto vođene emocije, briljantno promišljenih scena teškog putovanja brodom i onog što se događalo unutar krutih pravila komisija na ostrvu Elis, tih "zlatnih vrata", novog, obećanog sveta.
Satirično o kraljici
Već posle prve projekcije bilo je jasno da će se novi film britanskog reditelja Stivena Frirsa naći među ovogodišnjim laureatima. Jer, film "Kraljica" je zanimljivo, duhovito satirično delo o kraljici Elizabeti II u danima posle ubistva princeze Diane, kada je britanskim dvorom zavladao muk i izostanak bilo kakvih reakcija, a "loptica" prebačena u ruke veštog i okretnog Tonija Blera. U ulozi kraljice je sjajna Helen Miren, a zbog onog što je ponudila zaslužila je Pehar "Volpi" za najbolju ulogu, a ne bi se iznenadili ako bi je videli među nominovanima za Oskara.
Mada su "teoretičari" festivalskih zavera skloni da tvrde da su ovogodišnje venecijanske nagrade deljene po principu "svakom po nešto", Specijalna nagrada žirija koja je otišla u Afriku ipak je sasvim zaslužena. Čadski reditelj reditelj Mahmat Saleh Harun ponudio je mali, elegantni film, gotovo bez dijaloga sa veoma snažnom tematikom. "Sušno razdoblje" je priča o posledicama i žrtvama četrdesetogodišnjeg građanskog rata u Čadu (među njima je i reditelj koji je i sam bio teško ranjen), o zverima koje su sada postali ljudi sa dubokim očinskim osećanjima i o tome koliko je u ratu moguće ostati human.
Venecijanskom festivalu ove godine, nije nedostajalo dobrih filmova ali jeste spontanosti, slobodnog kretanja i druženja. Filmski analitičari sada tvrde da svi "putevi vode u Rim". Naime, već dve godine u Italiji se vode žestoke rasprave o tome da li će osnivanje novog festivala, onog u Rimu, ugroziti Veneciju, najstariji filmski festival na svetu. Čelnici novoosnovanog filmskog festivala čije prvo izdanje počinje već 13. oktobra, tvrde da neće. U Veneciji su sve nervozniji i ljući, a rimski gradonačelnik Valter Vertoni mirno poručuje da "večni grad" nije uzeo ni dinara od države, a budžet festivala je 12 miliona evra. Uz to podseća da više od polovine venecijanskih 8,5 miliona evra, daje Italija. Podignute tonove pokušava da spusti ministar za kulturu Italije Franćesko Rueli tvrdeći da za sve ima mesta, a ponosni Rim dobacuje: "Mi na otvaranju imamo Nikol Kidman".
Dubravka LAKIĆ
[objavljeno: 16.09.2006.]
