Izvor: RTS, 30.Dec.2011, 15:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Laušević tužio Crnu Goru
Glumac Žarko Laušević tužio Crnu Goru Evropskom sudu za ljudska prava. Advokat Vladan Bojić detaljno ukazao na nepostupanje crnogorskih pravosudnih organa po brojnim zahtevima Lauševića.
Glumac Žarko Laušević je Evropskom sudu u Strazburu podneo predstavku protiv Crne Gore, u kojoj je osuđen na 13 godina zatvora, zbog brojnih kršenja ljudskih prava pošto je sprečen da ostvaruje garantovano pravo na delotvoran pravni lek.
Postupak po toj predstavci, koja >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << je aktom Evropskog suda za ljudska prava potvrđena u avgustu 2010. godine, je u toku, navodi se u pisanoj izjavi Lauševićevog advokata iz Pogorice Vladana Bojića, koju je dostavio Tanjugu.
Advokat Vladan Bojić je detaljno ukazao na nepostupanje crnogorskih pravosudnih organa po brojnim zahtevima Lauševića i istovremeno pozdravio odluku predsednika Srbije Borisa Tadića o njegovom pomilovanju.
Bojić je ukazao da je Laušević sprečen da ostvaruje svoje, po svim zakonima i međunarodnim dokumentima, zajamčeno pravo na delotvoran pravni lek.
Svi zahtevi tadašnjeg Državnog tužioca SR Jugoslavije da nadležne sudske instance Crne Gore dostave spis zarad podizanja zahteva za zaštitu zakonitosti su potpuno i nezakonito osujećeni, navodi Bojić.
Laušević je zato podneo Ustavnu žalbu Ustavnom sudu Crne Gore 2003. koja je odbačena sa implikacijiom da je stvar u nadležnosti Saveznog ustavnog suda.
Potom je podneo Ustavnu žalbu Saveznom ustavnom sudu koja je ostala nerešena i završila u arhivu, zbog prestanka postojanja te sudske instance i konstituisanja državne zajednice Srbije i Crne Gore, a isto se desilo i sa žalbom Sudu državne zajednice SCG, koja je zbog raspada i te državne zajednice ostala nerešena i takođe završila u arhivu.
Nakon donošenja Ustava Crne Gore 2007. i Zakona o Ustavnom sudu 2008. godine, Laušević je podneo Ustavnu žalbu Ustavnom sudu Crne Gore koja je 28. janura 2010. godine odbačena s obraloženjem da Crna Gora odgovara samo za povrede onih ljudskih prava kršenih nakon stupanja na snagu njenog Ustava.
"To je učinjeno tako, iako je u praksi Evropskog suda, bila nesporno u pitanju trajna radnja nečinjenja u evropskoj praksi definisana kao trajna povreda i zato je Laušević podneo Predstavku Evropskom sudu za zaštitu ljudskih prava u Strazburu 16. jula 2010. godine potvrđenu Aktom tog suda 10. avgusta 2010. i proces je u redovnom toku", ukazao je Bojić.
Dalje se podseća da je u vreme hapšenja Lauševića u SAD 2. jula 2009. godine, republički javni tužilac Srbije 31. avgusta iste godine, podneo Zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije i Zahtev za odlaganje izvršenja sporne presude Trećem opštinskom sudu.
Republičiko javno tužilaštvo Srbije je zamolnicom 22. aprila 2010. godine zatražilo spise predmeta od Crne Gore i Višeg suda u Podgorici, ali je zamolnica odbijena uz obrazloženje da ukoliko Srbija smatra da je kazna izrečena presudom koju treba da izvrši prema svom državljaninu previsoka, ima mogućnost da na to utiče samo kroz institute amnestije, pomilovanja i uslovnog otpusta.
Istog stava je bilo i crnogorsko Ministarstvo pravde čime je srpsko tužilaštvo bilo primorano da odustane od zahteva.
"Ministarstvo pravde Crne Gore je 19. decembra zauzelo stav da ta država ne nalazi za potrebno da preduzima bilo kakve radnje izvršenja presude kojom je osuđen Laušević", naveo je Bojić.
To ministarstvo je ukazalo da je Ugovorom koji ta država ima Srbijom o međusobnom izvršavanju sudskih odluka u krivičnim stvarima predviđeno da će se pravnosnažne sudske odluke pre 3. juna 2006. izvršavati u državama ugovornicama kao domaće presude.
Ali, istim tim ugovorom u čl. 4. st. 2 je utvrđeno da samo država izricanja (Crna Gora) ima isključivo pravo da odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima.
"Tako je finalno zatvoren bilo koji drugi legalan i primeren pravni put za zaštitu i ispravljanje grubo prekršenog Lauševićevog prava, sem akta o pomilovanju. Predsednik Srbije je ovim aktom zaustavio dalju pravnu agoniju i predupredio nove. Ovim činom je otklonjena povreda jednog od osnovnih međunarodno garantovanih ljudskih prava na delotvoran pravni lek", ističe se u saopštenju Bojića.
Ipak, kako je dodaje, "nesreća svih stradalnika te kobne sudbonosne noći 30. jula 1993. godine je ostala da zauvek traje u svim dušama unesrećenih porodica i u uništenom životu i tegobnoj progonjenoj duši Žarka Lauševića, dok god on postoji".
