Izvor: Politika, 26.Mar.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lajanje na zvezde
Maturanti laju na zvezde. Treba imati razumevanja, nezgodne su to godine. Objasnio nam je to još Milovan Vitezović. Istina, kod njega u knjizi bi četvrtaci pobegli sa časa i izbegli susret sa profesorima, a danas, pokazuje nedavno istraživanje Zavoda za proučavanja kulturnog razvitka, beže od knjige i izbegavaju svaki dodir sa nacionalnim manjinama.
Čak 65,2 odsto učenika završnih razreda gimnazija i stručnih škola kazalo je da ne želi kontakt i život sa Albancima. Podjednako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uznemirujuće je da 40 odsto anketiranih, koji su upravo dobili pravo glasa, nema nikakav stav o tome kako treba urediti odnose u društvu za koje će, inače, uskoro preuzeti odgovornost.
Istraživači su ispitivali đake, ali ono što su otkrili nisu dečje bolesti. To je „krvna slika” roditeljske kuće, škole, medija i političke elite.
Kad su dominantni mediji u pitanju, možete li da se setite da li su ispričali priču o Albancima, a da ta priča nije bila o užasu pogroma, progonu, otimanju zemlje i teroristima? Šta mislite, od koga je 48,7 odsto učenika naučilo da mrzi Rome, a njih 43 odsto da ne podnosi Hrvate? Da nisu školarci jedne dosadne zimske večeri izmislili priču o cionističkoj zaveri pa sada 38,9 odsto njih odbija da Jevrejin bude član njihove porodice ili uticajan političar u vlasti? Srednjoškolac je samo odgovarao, dok je iz njega progovarao roditelj koji godinama sluša o drugima lišenim bilo kakvih ljudskih osobina, pa nije čudo što je svoje dete posavetovao da ih se kloni.
Šta rade škole? Uvele su predmet građansko vaspitanje, ali nisu prenele znanje o demokratiji zbog čega je redak maturant koji je umeo da navede makar jednu demokratsku vrednost.
Maglu predrasuda otklanjaju znanje, kritičko prosuđivanje i susreti sa pripadnicima drugih naroda. Kako tu stojimo? Ne računajući lektiru, naši maturanti godišnje pročitaju od jedne do tri knjige. Sa onima koji ne razmišljaju lako je manipulisati. Kao i sa uplašenima. Uteran im je strah u kosti od ljudi koje uopšte ne poznaju, a znaju da ih mrze. Najviši nivo etničke netrpeljivosti pokazala su deca iz Beograda i iz etnički homogenih sredina. Najmanji – Vojvođani, dakle mladi koji žive sa pripadnicima različitih zajednica pa im nije tako lako servirati priču o babarogama druge vere i nacija.
Istraživanja su takođe pokazala da se iz godine u godinu povećava broj mladih u Srbiji koji se slažu sa tvrdnjom: „Ljudska prava su pomodarija uvezena sa Zapada”. Da li možemo da im zamerimo? Šta je ostatak društva radio, dok je kod srednjoškolaca rastao otpor prema tekovinama modernog sveta? Nesposobni da te vrednosti prihvate i primene, isuviše zaljubljeni u korupciju, nepotizam, diskriminaciju i javašluk – jer se tu najbolje snalaze – pripadnici političke i društvene elite okrenuli su leđa temeljnoj vrednosti društva – živeti sa drugim-različitim.
A kraj školske godine se bliži. Samo, ko ovde pada na ispitu zrelosti?
Jelena Stevanović
objavljeno: 27.03.2013
