Izvor: Politika, 16.Apr.2013, 22:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Laboratorije bez kontrole
Pre nego što zasuče rukav da bi krv dao na analizu u nekoj privatnoj laboratoriji, pacijent najpre mora da dobije broj pod kojim će njegov uzorak da bude zaveden. Dežurni tehničar ne sme da mu izvadi dragocenu tečnost bez zaštitnih rukavica. Pedantnost u radu, poštovanje procedure i sterilnost instrumenata sa kojima barata – tri su stvari oko kojih ne sme da bude zbora. Situacija ipak može da izmakne kontroli posle samo nekoliko časova, kada počinje ono najvažnije – očitavanje rezultata. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ako je pogrešno, pacijenta ono može da košta nerava i zdravlja, jer lažni nalaz podrazumeva pogrešnu terapiju.
Ko ovaj posao u privatnoj praksi danas radi? Da li u radne zadatke biohemičara povremeno „uleću” mikrobiolozi, ili obrnuto, možda neko treći, recimo laborant, pitanje je na koje odgovor znaju samo oni kojima je poverena takva dužnost. Najveći problem je što laboratorije u Srbiji nisu akreditovane, jer da jesu – tačno bi se znalo šta ko sme da radi. Nezavidnu situaciju u ovoj oblasti možda bi mogli da reše stručni nadzornici koje imenuje država, čiji je zadatak da proveravaju higijenske uslove rada, u kakvom je stanju oprema, ko obavlja stručne poslove... Oni nažalost sporadično obilaze privatne laboratorije, najčešće jedanput godišnje. Kada dođe vreme za „vizitu”, posao im se na kraju svede na „češljanje” dokumentacije. A tamo gde problem zaista postoji, neki članovi nadzornog tima ne mogu ni da zavire, jer su laboratorije zavedene pod lažnim imenom. Mikrobiologu nadzorniku, istina je, nisu otvorena vrata biohemijske laboratorije u kojoj svakako „ispod žita” radi i mikrobiolog!
Ovakav javašluk kolosalnih razmera pre svih dozvolila je država koja privatnim zdravstvenim ustanovama očito ne može ništa. Jer da može, onda bi boljoj situaciji na terenu doprinelo tih 240 nadzora u laboratorijama kojima se u prethodne tri godine pohvalila zdravstvena inspekcija Ministarstva zdravlja. Ni izrečene kazne do 500.000 dinara izgleda nisu mogle da uzdrmaju vlasnike laboratorija. Broj izdatih zabrana rada (bilo ih je 16) takođe nije pomogao. Pacijenti i dalje preuzimaju nalaze bez potpisa biohemičara ili mikrobiologa, na izveštajima im često piše da je rezultat sterilan, što realno nije moguće, jer u svemu mora da bude bakterija, makar i onih koje nisu štetne po zdravlje.
Ako se greške u radu privatnih laboratorija dozvoljavaju, što je sasvim neoprostivo, onda tako bar ne bi smelo da bude u državnim ustanovama kojima se građani više okreću. Većina njih materijal odnosi u domove zdravlja koje kasnije na analizu preuzimaju zavodi za javno zdravlje. Mnogi nažalost ne znaju da uzorak može da stoji u bočici ili epruveti najviše dva sata otkako je uzet. Po uzorke u domove zdravlja uglavnom dolaze vozači zavoda, što je u redu, ali je važnije stižu li po njih na vreme. Obično probiju rok, makar zbog gužve u saobraćaju, pa je kontaminacija uzorka neminovna.
Marija Brakočević
objavljeno: 17.04.2013
