Izvor: Politika, 19.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LOBISTI I DIKTATORI
Ken Silverstin, urednik američkog časopisa "Harpers" (Harper's), predstavljajući se u ime nepostojeće kompanije sa centrom u Londonu, pod lažnim imenom, razotkrio je poznate vašingtonske lobističke firme koje imaju bliske veze sa Bušovom administracijom i način na koji koriste te veze da bi pomogle najozloglašenijim svetskim diktatorima. Njegov tekst kod nas je preneo najnoviji NIN, a prethodno je o tome pisao i naš list.
Ken se, između ostalih, i lobističkoj firmi ARSO predstavio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao savetnik izmišljene firme "Maldon grupa", koja navodno ima finansijski interes za poboljšanje predstave koja o Turkestanu postoji u svetu. (ARSO je zastupala nigerijskog diktatora, generala Sanija Abaču, Azerbejdžan itd.)
U opširnom ali uzbudljivom tekstu Ken Silverstin je naveo i podatak da američki lobisti rade za diktatore još od tridesetih godina prošlog veka, kada je nacistička vlada unajmila Ajvija Lija, stručnjaka za odnose sa javnošću.
"Iako postoje jasne granice šta lobisti mogu da ostvare" – piše Ken Silverstin – "oni i dalje predstavljaju ključni kanal preko koga režimi-parije mogu da zaštite i unaprede svoje interese u Vašingtonu."
Kenov članak je uzburkao američku javnost.
Ali za pojedine novinare tekst o nemoralnom ponašanju lobističkih kuća prerastao je u priču o etici samog članka i njegovog tvorca, jer se pisac prilikom istraživanja lažno predstavio.
Tako su pojedine kolege bile manje zabrinute zbog manipulisanja lobista javnim mnjenjem, a više zbog toga što se autor poslužio "tajnim novinarstvom". Hauard Kurc iz "Vašington posta" je napisao: "Koliko god da je taj članak dobar, sama činjenica da je autor lagao da bi mogao da ga napiše otvara isto onoliko pitanja o novinarima koliko i o predmetu njihovog pisanja."
Odgovarajući kritičarima, Ken Silverstin tvrdi da je to što je "tajnog novinarstva" u SAD tako malo dobrim delom odraz rastućeg konzervatizma i opreznosti glasila. "Kako su se novinari peli na društvenim lestvicama poslednjih decenija, oni su zapravo postali deo iste one strukture moći koju bi trebalo da pomno analiziraju i razobličuju" – napisao je u "Los Anđeles tajmsu" Silverstin i naveo reči osnivača jedne organizacije posvećene istraživačkom novinarstvu: "Mediji osećaju nasušnu potrebu da ih elita tretira kao sebi ravne."
"Tajno novinarstvo" začeto je u Americi još osamdesetih godina 19. veka, kada se jedna novinarka pretvarala da je duševna bolesnica da bi otkrila istinu o surovom postupanju sa pacijentima u bolnici. Ali, naglo je presahlo 1997. posle presude protiv kompanije "Ej-Bi-Si njuz". Iako na sudu nisu poreknuti navodi novinara protiv kompanije "Fud lajon", ona je dobila spor samo zato što su novinari do otkrića došli tako što su se domogli posla u kompaniji lažno se predstavljajući.
Silverstejn smatra da ovu vrstu izveštavanja treba koristiti samo kada se drugačije ne može doći do istine. Kao u njegovom slučaju.
A kod nas? Nedavno sam na Drugom programu Radio Beograda slušao razgovor sa Đorđem Pedejskim, jednim od ovogodišnjih dobitnika nagrade NUNS-a za istraživačko novinarstvo, koji je tvrdio da lažno predstavljanje ne spada u metode istraživačkog novinarstva. Kao što to nisu ni senzacionalističke priče.
Na nedavnom "okruglom stolu" o ovoj temi moglo se čuti da je glavni razlog za nedostatak istraživačkog novinarstva nedovoljna sloboda glasila i nemaština. Ko danas može platiti novinara da se pola godine ili ko zna koliko posveti samo istraživanju? Ima i mišljenja da kod nas ni društvo ni novinari nemaju interes za takvim štivom. Sudeći po izveštajima sa pomenutog skupa, učesnici se nisu posebno bavili razmatranjem da li je i "tajno novinarstvo" legitimno istraživačko.
Što se mene tiče, stav Kena Silverstina čini mi se prihvatljivim. Tim pre što je čitaocima predočio na koji je način došao do priče. Uostalom, ako novinar provede puno radno vreme u nekoj čekaonici (bolničkoj, ispred kojekakvih šaltera i slično) da bi opisao šta doživljavaju građani, treba li biti prozvan i kritikovan što se nije predstavio službenom osoblju? A da se predstavio, da li bi njihovo ponašanje bilo drugačije?
Ovo je, naravno, krupna tema, ovde samo načeta. A stav Udruženja američkih istraživača glasi: "Svaki novinar jeste, trebalo bi da bude i može biti istraživački novinar. Istraživanje je deo ličnosti novinara, a ono što istraživačkog novinara razlikuje od drugih jeste sumnja u činjenice. Oni vide skandal iza svakog ugovora i korupciju iza svakog rukovanja."
[objavljeno: ]
