Izvor: Kurir, 17.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LJUDI IZ KOLONE
Prognanici iz sela Mušutište kod Prizrena već godinama pod Avalom jedva sastavljaju kraj s krajem i Srbima koji su ostali na Kosovu poručuju da ne napuštaju domove
BEOGRAD - Otegla se kolona prognanika, od Karina, srpskog mora u Hrvatskoj, od Pećke patrijaršije prema Beogradu.
Beže Srbi. Beži nejač srpska od ustaške kame, od noža kačaka. Nisu poneli ni porodične fotografije. Ni komad zemlje za ukop. U grob da se baci. Razlila se kolona od Australije do Norveške.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << />
Idemo prema Avali. Pored nas prolazi kolona automobila. Ide predsednik Boris Tadić. Da obavi svoju predsedničku dužnost, da položi venac na grob Neznanog junaka.
Mi ćemo niže, do bivše neuropsihijatrije, do pansiona Beograd, gde su već devet godina smeštene izbeglice sa Kosova. Tu, pod beogradskom planinom.
Ispred pansiona „Beograd“, dva su traktora s prikolicama. S kućicama od cerade, ako nekud opet budu morali da krenu. Golema je tuga prognanika. Po očima se poznaje. Na portirnici žena, širi veš. Lepa je, ali sa bolom ispisanim po licu.
- Nemojte mene, molim vas, nemojte mene da slikate. Dosta nam je slikanja. Dođu, slikaju nas, i odu.
Stidi se, umesto da se zbog nje stide drugi. I mene je stid od njenog stida.
Kolona s predsednikom u moćnim automobilima juri prema vrhu planine.
- Pa, kako je?
- Vidite kako je.
Penjemo se na sprat kod Petra Dragutinovića. Iz Mušutišta. Najvećeg srpskog sela u okolini Prizrena. Ovde su skoro svi iz Mušutišta.
- Velika je sila. Ali, Kosovo se ne može odmaći od onog mesta na kojem je. Tamo koji god je narod živeo, ima mesta da živi. To su samo političari napravili ovu zbrku. Niko više. Mi se nadamo. Ja sam deset puta bio tamo, kuće nema, srušili su je. Sve je ostalo na rečima. Biće, pa ne bude ništa. A narod je po kolektivnim centrima, po privatnim kućama, kako se ko snašao. Pod nekim krovom. Ako nije, veoma se teško živi. Narod čeka da se vrati dole. Međutim, ni od vlasti ništa nema, ni od ovoga što se priča ništa neće biti. To su samo političari napravili. Inače, i jedni i drugi živeli smo stvarno dobro. Mušutište je najlepše mesto u okolini Prizrena. Sa dve reke. Oko dvanaest, trinaest crkava iz dvanaestog veka. Groblja, kuće, sve je tamo porušeno. Da ga proglase nezavisnim ili da ga ne proglase, takve države nema nigde na svetu.
- Svaki dan isto pričamo. Od toga nema ništa. Evo, malo sam se povredio. Radim, a niotkud pomoći. Od ove nezavisnosti nama sigurno neće da bude bolje. Kosovo, zna se čije je. Čije su granice. A trebalo bi da živimo svi zajedno. Ne znam šta da ti pričam. Pričamo iste priče od kako smo došli. Živim sa ženom, tri sina, majkom i ćerkom. Otac ostao dole u selu Lešane. Ne znam ni da li je živ ni da li je mrtav. To je tuga - priča Sava Jovanović.
Njegova žena kaže:
- Ovde u ovoj sobi i spavamo, i kuvamo, i slavimo slavu. To nam je i spavaća soba, i kuhinja, i dnevni boravak. Eto, tako preživljavamo ovih devet godina ovde. Radim povremeno, kad treba negde neki stan ili neku kuću da očistim.
Idemo u zgradu Neuropsihijatrije, gde je sada drugi izbeglički kamp. Četrdeset četvoro dece je tamo. Ako se ko seti, dobiju paketić za Novu godinu, inače, za poslednje četiri godine, ništa:
- Ja sam iz sela Mušutište, opština Suva Reka, okrug Prizren. Ovde smo već devet godina. Od šesnaest njih što su ostali, svi su ubijeni i ne zna se o njima ništa. Ovde se živi loše. U početku, jedno dve godine, bilo je dobro. Pomagali su nas svi, međutim, sad niko ništa. Ni hranu ne dobijamo, grejanje dobijamo po mesec dana kasnije, veoma loš i težak život. Ovde nas ima sto dva.
Šta mislite, ako posle proglašenja nezavisnosti, kolona izbeglička opet krene s Kosova?
- Ne daj bože da to bude. Inače im ja to ne bih preporučio. Nikome. Ovde se još teže živi nego tamo. Moja poruka je za njih da se ne sele. Da budu tamo. Da budu u svojim kućama, kraj svojih ognjišta. Ništa lepše nego svoje rodno mesto. Mi smo morali, zato drugima ne preporučujem. [ antrfile ]
MAKAR IMA KROMPIRA
Bakica u hodniku sedi pored džaka krompira. Kupili su juče. Drži ruku na džaku i kaže:
- Dobro je kad ima krompira. Ne može se ostati gladno. Ovo smo kupili juče.
Na vrhu Avale predsednik polaže venac. Ovde u podnožju, niz staričino lice teku krupne, krvave, prognaničke suze.
- Imam preko trideset unuka i devet praunuka. I još dvadeset bih ih imala da ima gde da se žene. Ženu da dovedu. Ali nema gde!
.jpg)
