Izvor: Kurir, 11.Jun.2010, 08:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LJETO
U „Ludoj kući“ pred zoru, dok se nalijevam kiselom vodom iz prodavnice preko puta, priča komšija Toša, Ercegovac: „Hrvati su najhrabriji narod na svetu ne zato što se nikog ne boje već zato što se ničeg ne stide“, pisao je Jovan Dučić. Prisetio sam se toga dok su slavili 9. maj, Dan pobjede nad fašizmom. „U Drugom svetskom ratu izgubili smo srazmerno broju stanovnika, najviše ljudi“, rekao je visoki hrvatski čimbenik. Da li su pri tom mislili na one nesrećnike koji su stradali >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << u Jasenovcu.
Nema komaraca. Podavio ih pilot Majk. Dočekujemo zoru sa neprimerenom pričom, ali teško je dati dževap kavgi na brdovitom balkanu.
A znate li šta je rekao Stojadinović kad su ga pitali šta misli o aneksiji Austrije koju je trebalo da izvrši Treći rajh? „Vi nas gurate da stavimo glavu u usta zmaju, a vi ne smete ni za rep da ga povučete.“
Razvija se brdsko-bosanska gramatika dok Benđži, zlatni retriver, ide od gosta do gosta i svima se umiljava. Na kraju grada, ne mestu gde Sava ulazi u grad, pričamo starinske priče - šta bi bilo da je bilo.
„Mi smo malen narod i nije čudo što nas opet teraju u Otomansko carstvo. Uskoro će ovde nići, ovde u Beogradu, islamski kulturni centar. Uskoro će opet sa minareta da zabruji. Pliva patka, pliva guska, ova zemlja biće turska.“
Onaj ide u Mostar da se klanja, oči su uprte u Istanbul. Imali smo dvesta godina da napravimo državu i, pošto nismo uspeli, Tursku će nam ko nekad opet postaviti za staratelja u okviru NATO pakta.
„Otkad gaće vežem žicom, svi me zovu propalicom“, peva nepoznati koji je u našu kafanu zalutao. Kafana je zatvorena, mi sedimo za stolovima bez stoljnjaka. Tako nam i treba. Nismo bolje ni zaslužili. Kad dođe leto, iznenada istrče gornjozemci u noć. Pesnik koji je došao iz grada samo da vidi „Ludu kuću“ recituje: „Sunce, sunce, milu ti majku, silazi ovamo da platiš piće.“
Zora je. Samo da sa obližnjih solitera ne poleti flaša put nas. Moramo biti tiši, a to izgleda nemoguće ovde na kraju grada. Pera Seljak zove da se ide kod njega na paprikaš od fazana, ali većina je da se ide kod Duće u kafanu, gde Major Keza već treći dan kuva pasulj iza zgrade.
Ja sam za Milu Badić, koja peva „Aj kad prošetah šefteli sokakom“. Šta će nam Hrvati na ovo jutro? Ne može nestati narod koji je napravio ovakav grad kao što je Beograd. Nazdravljamo za Beograd makar bio i distrikt, koji je izgleda tesan jedino Čumetu i Peconiju. Kod ovoliko bulevara, oni se očešali. Jedan ima policijsko obezbeđenje, a drugog čuvaju policajci koji su na godišnjem odmoru. I eto belaja usred grada. U kojem je teško naći dževap kavgi. Privatne se vojske sudarile. Ko da smo u Latinskoj Americi. Nije ni čudo što smo banana vilajet kad privatne vojske u akšam ratuju. „Rahmetulahi alejhi rahmeten vasijah.“
Izgleda da stvarno Turci dolaze. A oni kad dođu, pet stotina godina ne umiju da odu. Avalski toranj ionako liči na minaret nekog Mustafe Madžara. Sve odavde do Irana biće zemlja muslimana. Hoće dina mi. Hoće muratovog mi Tulbeta. Hoće nije da neće.
