Izvor: Blic, 21.Feb.2017, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LEPO LICE ŠPIJUNAŽE Zavođenjem otkrila tajne šifre i pomogla Saveznicima da dobiju rat
Tokom Drugog svetskog rata, Beti Pak je uz pomoć igre zavođenja uspela da sazna brojne šifre neprijatelja. Radila je za britansku obaveštajnu službu MI6 i njeno tajno ime je bilo Sintija. Uspela je da otkrije francuske i italijanske tajne kodove, što je pomoglo Savezincima da budu nekoliko koraka ispred Sila Osovine, i da na kraju dobiju rat.
Ejmi Elizabet Beti Torp je rođena u Mineapolisu u SAD 1910. godine. bila je vema nemirno i neobično dete. Kasnije, kao buntovna tinejdžerka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Beti su poslali u najbolje škole kad su se preselili na Kubu, a zatim u Vašington, s obzirom d aje njen otac bio deo veojne elite.
Od ranog uzrasta Beti je upoznavala mnogo ljudi i uvek je držala pažnju jačeg pola. Kad je imala samo 11 godina, italijanski diplomata Alverto Lais je postao toliko opsednut njome, pa je često posećivao u školi, samo kako bi razgovarao sa njom.
Beti je plenila. bila je visoka, vitke građe, sa velikim zelenim očima i mekanim glasom. bila je beoma pronicljiva i imala je oko za detalje, što je bilo veoma bitno za karijeru špijuna.
Sa devetnaest godina Beti je ostala trudna i nije bila sigurna ko je otac deteta. u krugovima u kojima se kretala, biti nevenčana trudna tinejdžerka bilo je ravno društvnom samoubistvu.
Očajna Beti je ubrzo smislila plan kako sebi da pronađe muža, a detetu odgovornog oca. Tokom jedne zabave, ušunjala s eu krevet Artura Paka, britanskog diplomate koji je bio duplo stariji od nje, i zatim je čekala da uđe u sobu. On nije mogao da odoli mladoj Beti, pa se par ubrzo i venčao 1930. godine. To je bio početak njenih burnih godina života. Beti je ubrzo otkrila da je njen muž hladan čovek opsednut društvnim statusom. Bojeći se da dete nije njegovo, on je naterao da ga rodi i da u hraniteljsku porodicu u Engleskoj.
Od tog trenutka Beti je znala da ne može da poštuje, a kamoli voli, čoveka koji joj je oteo dete iz naručja i odveo daleko od nje. Tada je krenula u vode neverstva i upustila se u brojne vanbračne veze.
Tokom boravka Čileu i Španiji sa mužem, Beti je glumila savršenu domaćicu i polako prikupljala informacije koje bi kasnije mogle da joj pomognu. I ta Betina akcija osluškivanja je uočena od strane MI6 agenata.
Španija je ubrzo zapala u građanski rat, im mnogo diplomatskih porodica se preselilo u grad Bijaric u Francuskoj, ali Beti se tamo nije dugo zadržala. Kada je čula da je španski aristokrata Karlos Sartorijus, u koga je bila zaljubljena, bačen u tamnicu, ona se vratila u Španiju kako bi ga pronašla i spasila. Uspela je i da se vidi sa njim, a takođe je pokrenula i peticiju za njegovo oslobođenje i oslobađenje 17 pilota. Beti je uspela da ih oslobodi, a zatim je otišla iz Španije.
U 1938. godini Pak je bio na putu za novi diplomatski angažman u Poljskoj. I dalje je bio hladan i dalek i opsednut svojim javnim nastupima. Beti je zato krenula u potragu za strašću, koja joj je nedostajala u životu, pa je tako započela aferu sa kulturnim i obrazovanim čovek koji je radio za Minstarstvo spoljnih poslova u Poljskoj. Ubrzo, on je počeo sa njom da deli brige svoje zemlje.
Beti je bila zabrinuta zbog stvari koje je čula i odmah otišla do šefa obaveštajne službe, Džona Šelija, u britnsku ambasadu, koji je Beti i uveo u svet špijunaže.
Ona je postala Sintija i trebalo je da postavi zamku zgodnom Lubijenskom, glavnom pomoćniku ministru spoljnih poslova Poljske. Nakon jedne zabave ona je uspela da zavede Lubienskog i njih dvoje su započeli aferu. Beti je pažljivo slušala šta on priča, lukavo izvlačila informacije od njega, a zatim ih kući kucala pednatne i detljane izveštaje.
Za vreme svojih tajnih sastanaka sa Lubienskim, ona j euzimala dokumenta iz njegovog kofera krišom, i na kraju saznala da su Poljaci uspeli da "sruše" Nemačku Enigmu, mašinu koja je prenosila šifrovan eporuke. Naoružani Betinim informacijama, Britanci su ubedili Poljake da podele saznanja.
Betinom vremenu provedenom u Evropi je ubrzo došao kraj. Ali prvo je bila deo sporedne misije u Pragu, kad je upala u kancelariju lidera pronacističke partije i zatim je sve što je tamo ukrala (vredne mape i tajne izveštaje), uspela da prošvercuje u prave ruke.
Sledeća stanica je bio Čile, gde je Beti bila novinar Elizabet Tomas, koja je pisala anti-nacističke propagandne tekstove za list "La Nacion". Ubrzo je napustila muža i vratila se u Vašington, grad u kome je provela dobar deo svog detinjstva, takođe se predstavljajući kao novinar. Njeni nadređeni su ohrabrili tja potez, znajući da će kao novinar moći da se infiltrira u sve bitne društvene krugove.
Tada su počeli Betini najsrećniji dani uživotu, kako ih je ona opisivala kasnije. Dobila je veliku kuću sa tajnim prolazom za beg, imala je posao koji je volela, a novi zadatak je podrazumevao potragu za italijanskih pomorskim kodovima.
Ona je opet uz pomoć svojih zavodničkih umeća, obrlatila Alberta Luisa, italijanskog pomorskog tajnog agenta. Ona je izvlačila informacije od njega, a uspela je da podmiti i činovnike i uzme knjige sa italijanskim pomorskim kodovima.
Njen sledeći zadatak je bio njen najveći trijumf
Beti je trebalo da se infiltrira u francusku ambasadu. Njen "plen" je bio Čarls Bruse, oženjen, šarmantan čovek i predstavnik medijskog atašea. Ona je uspela da ga privoli i ucenila ga je da joj nabaviti kodove, ukoliko je stvarno voli.
Tada je njen plan krenuo da se sprovodi u delo. Uspeli su da ubede čuvare u ambasadi da im daju da koriste određene prostorije za noćne tajne sastanke. Oni su nedlejama dolazili u ambasadu i imali seksualne odnose, što je čuvare dodatno ubedilo da se oni vole i nisu nikakava pretnja.
Uspeli su da obiju sef i da fotografišu kodove, koji su kasnije bili izuzretno važni i davali su taktičku prednost britanskoj i američkoj vojsci.
Betina karijera špijunke se završila nakon ove velike misije. Nju je razotrkila Bruseova žena. Beti se zatim povukla, a Bruse je ostavio ženu i venčao se sa lepom špjunkom u penziji. Oni su se preselili u zamak na Pirinejima.
Beti je umrla od raka u 1963. godini. Kad su je pitali da li se stidi nečega što je uradila u životu, ona je odgovorila: "Stidim? Ne, naravno. Moji nadređeni su mi rekli da su moje misije kansije spasile na hiljade Amerikanaca i Britanaca."
.jpg)
