Izvor: Politika, 08.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LAGANO GAŠENJE SRBIJE
Pogubnost neravnomernog razvitka "Odumiranje ćirilice", bila je tema nedeljne "Politike". Ali, ako ćemo pravo, još bolja tema bila bi "Odumiranje Srbije".
Ne, nije reč o demografskom slomu nacije – mada je i to zahvalno pitanje za razmišljanje. Reč je o tome da se Srbija izvan Beograda polako gasi, a da smo svi mi prema tome ravnodušni.
I zaista, nikada nesklad između Beograda i ostatka Srbije nije bio toliko veliki. Dok je Beograd sav u gradilištima, u Srbiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se, osim na putevima, gotovo ništa ne gradi. Dok u Beogradu postoji snažna privredna dinamičnost, u ostatku Srbije postepeno trne jedno po jedno preduzeće, jedno po jedno poljoprivredno dobro. Dok se u Beogradu srednja klasa revitalizuje – kupujući nove automobile i nove stanove, u Srbiji ona i dalje tavori, ili čak nestaje. Srbija je kao hidrokefalos – biće sa majušnim telom i ogromnom glavom. A što je najgore, tom biću glava nastavlja da raste, a telo da se topi.
Sa druge strane, naša nacionalna elita gotovo je sva toliko "beogradizovana" da je postala sasvim slepa za državnu celinu. Istina je da prirodni ekonomski tokovi idu tamo gde ima ljudi i novca. Svaki novobeogradski soliter ima brojnije stanovništvo od čitavog prosečnog srbijanskog sela, a kupovna moć Beograđana višestruko je veća od kupovne moći žitelja unutrašnjosti. Dakle, naći ljude, ili prodati robu, daleko je lakše u Beogradu nego bilo gde u Srbiji. Ali, ako tržište ima svoju logiku, treba da i država ima svoju. Odavno je uočeno da je neravnomerni razvoj poguban za državu. Ne može se dobra država sastojati iz bogate prestonice i siromašne i opustošene provincije. I, ako pokrajine hoće da pobegnu iz takve države – ko im iskreno može zameriti?
Zato dalekovide političke elite potpomažu ravnomerni privredni razvoj cele države. Nažalost, tako nije u Srbiji. Uzmimo Novi investicioni plan kao primer. Novac, koji država prikuplja privatizacijom, sada se ulaže u infrastrukturu zemlje. I baš iz strukture tog plana najbolje se mogu videti prioriteti naše političke klase. Najpre, čak trećina sredstava ide neposredno Beogradu. Tako čitamo da će se u Beogradu od ovih para, izgraditi, između ostalog, i žičara od Novog Beograda do Ade, kojom će kupači za dva i po minuta stići na plažu. Takođe, napraviće se i nov, čisto atletski stadion za buduću Univerzijadu, da se Beograd ne bi nekako postideo zbog skromne i tradicionalne atletske staze stadiona Crvene zvezde. Ima se, može se...
Ali i od preostale dve trećine NIP-a najveći deo sredstava izgleda da će, ovako ili onako, opet završiti u Beogradu. Recimo, za vikend je Ministarstvo kulture u "Politici" objavilo svoj deo NIP-a pod nazivom "50 miliona evra za kulturu". Ministarstvo se, inače, neprekidno žalilo da je njegovo delovanje u kulturi ograničeno jer mu je budžet daleko manji od budžeta Grada Beograda za kulturu. I sada, kada je došlo do neočekivanih 50 miliona evra za nova ulaganja u kulturu, šta mislite gde će da odu te pare? Naravno, u Beograd! Od tih 50 miliona, čak 40 miliona – što je 80 posto – završiće u ustanovama kulture koje se nalaze u Beogradu!
To je prava slika stanja stvari u Srbiji. Ko ima – daće mu se! Smeo bih se kladiti da je sličan odnos i u drugim oblastima. Naša elita – ne samo politička, već i ona medijska, kulturna, akademska, privredna – živi u svom lepom i udobnom svetu. Taj svet se prostire najdalje od Kalemegdana pa do Dedinja. (A ako i izađe iz tog sveta, pripadnik naše elite će to uraditi samo kako bi otišao do surčinskog aerodroma, a odatle na neku svetsku plažu ili konferenciju.) U tom svetu luksuznih ureda, bešumnih automobila, diplomatskih prijema i francuskih ručkova ko će, naravno, da stigne još i da misli o onoj guravoj, zapuštenoj, bezuboj, rečju – gubitničkoj Srbiji?
A onda se svi iznenadimo: "Radikali! Otkud sad pa njima 40 posto glasova? E, baš je taj narod prost i primitivan!" A možda i nije. Možda je samo očajan. Možda je samo ljut što ga je njegova elita napustila. Možda traži nekog ko će ga više i iskrenije voleti. Nekog ko će, za Novu godinu, uz 101 sijalicu za svaku beogradsku jelku, kupiti makar i po jednu za sva ona sela u unutrašnjosti čiji žitelji sede ispod jedine sijalice u kući. Nekog ko će, uz novi, čisto atletski stadion u Beogradu, obnoviti i poneku "skromnu i tradicionalnu" atletsku stazu ili svlačionicu, u Bajinoj Bašti ili Ćupriji. Nekog ko će, uz žičaru za beogradsku plažu, napraviti i poneki metar najjednostavnijeg vodovoda u predgrađu.
Ta zatomljena Srbija želi radikale na vlasti. Možda se ti "napasnici" i mogu zabraniti – kako pojedini krugovi u prestonici "mudro" predlažu. Ali, da li će time i ona gurava Srbija nestati?
Slobodan Antonić
[objavljeno: ]
.jpg)
