Izvor: Politika, 29.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kvaka 22 na srpski način
Po nekom od naših brojnih i međusobno neusklađenih zakona, student koji do 26. godine ne završi studije automatski gubi pravo na zdravstveno osiguranje. Ako saberemo nominalno trajanje studija, onda imamo po prethodnom Zakonu o univerzitetu četiri godine dodiplomskih, dve godine magistarskih i neko neodređeno vreme za izradu doktorske disertacije, što sve ukupno prelazi preko granice od 26 godina. Ako saberemo trajanje po novom Zakonu o univerzitetu, imamo najnižu moguću starost po okončanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << doktorskih studija 27 godina. Naravno, pod uslovom da su i organizacija nastave i studentske mogućnosti i sve okolnosti za studije idealne. Ali one to nisu, tačnije rečeno, veoma su daleko od takvih.
Brojni državni fakulteti nemaju dovoljno prostora, opreme i knjiga, mnogi nemaju dovoljno nastavnog osoblja za odgovarajući grupni i individualni rad, na mnogima je organizacija nastave loša, a često je i nema. Koliki je nedostatak mesta za smeštaj u studentskim domovima, koliko studente košta studiranje u obliku školarina i najnužnijih izdataka za stan, hranu, knjige, umetnički pribor i sve ostale potrepštine, i koliko njih mora da radi da bi moglo da se izdržava, dobro je poznato.
Rezultat oba činioca je takav da tek poneki student, s tačke gledišta statistike irelevantan za krajnji ishod, uspeva da sve završi u normiranom roku; to jest, studije prosto moraju da traju duže, čak mnogo duže nego što je predviđeno.
Kada student napuni 26 godina, gubi pravo na zdravstveno osiguranje. Po novom Zakonu o univerzitetu, studenti na doktorskim studijama trebalo bi da budu zaposleni kao saradnici u nastavi, ali vlada nije za to odvojila ni jedan jedini dinar, jer joj to nije prioritet. Zato nam mnogi saradnici rade po ugovoru o delu za naknadu koja često ne prevazilazi platu jedne čistačice, ali i dalje to rade bez prava na zdravstveno osiguranje. Jer ugovor o delu nije stalno zaposlenje, a bez stalnog zaposlenja nema ni zdravstvenog osiguranja.
Ako student ili saradnik slučajno poželi da se prijavi na biro za zapošljavanje da bi tako dobio zdravstveno osiguranje, onda im se traži da se ispišu sa fakulteta, jer ne mogu istovremeno biti i studenti i nezaposleni. Dok to ne saznaju, moraju danima da se šetaju od šaltera do šaltera u raznim institucijama koje se bave zdravstvom i zapošljavanjem. Jedino ne moraju da idu na univerzitet, pošto se univerzitet ne zanima za taj problem. A ako neko već radi i poželi da ispuni lepe želje o permanentnom obrazovanju, onda saznaje da može da se upiše samo kao student na samofinansiranju, a kako je po novom Zakonu o univerzitetu obavezan da prisustvuje nastavi, onda mora da na poslu da otkaz, posle čega gubi zdravstveno osiguranje. Ali ostaje na samofinansiranju. Tek posle mnogo šetnje saznaje da ipak postoji mogućnost da sam uplaćuje za zdravstveno osiguranje, ali treba imati sreće pa naići na službenika koji to hoće da vam kaže.
Dakle, s tačke gledišta zakonodavca, Ministarstva prosvete i Ministarstva zdravlja, idealna je obrazovna politika po kojoj studenti treba da završe studije pre normiranog roka čak i kada je to nemoguće; nezaposleni treba da ostanu nezaposleni i da ne pokušavaju da uglavnom veoma dugo stanje nezaposlenosti iskoriste za obrazovanje; a zaposleni ne treba da se dodatno obrazuju, a ako je neko kojim slučajem student jednog smera ili fakulteta i poželi da uz njega studira još nešto zarad šireg obrazovanja, to drugo studiranje mora sam da plaća, što je sasvim u redu, jer nije lepo preterivati sa tim učenjem.
Drugim rečima, u Srbiji je najbolje da ostaneš neobrazovan, jer od znanja ume da boli glava (kao u romanu ,,Kvaka 22" Džozefa Kelera), a od pokušaja da saznaš zašto to treba da bude tako – još i više.
profesor Filološkog fakulteta u Beogradu
[objavljeno: ]
