Izvor: Blic, 01.Apr.2011, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kužina
Pitalo me nedavno o „kuhinjama“ u kulturi. Nisam, u prvi mah, razumeo stambeno-kulinarsku metaforu: nekad se govorilo o klanovima, valjda je to to. Ne znam otkuda dolazi ta gastronomska misao, mada i meni kultura u našem društvu liči na neku ostavu, neki vlažnjikavi špajz, smočnicu u koju se retko zalazi.
Bilo kako bilo, uzeh da razmišljam: misli li se na interesno povezivanje, kriminalno udruživanje zarad dobiti ili srodnost umetničkih duša? Interesno povezivanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i kriminalno udruživanje zapravo su bliski rođaci. U našim uslovima, ta je stvar određena politikom, i nije osobenost kulture.
Umetnička bliskost, pak, nešto je najnormalnije. Zamislimo rane Vendersove filmove bez Handeka, ili pokušajmo da osudimo Lorensa Olivijea zbog česte saradnje sa Vivijen Li. Ili bračni par Stupica, kod nas. Ili Dejan Mijač i Biljana Srbljanović. Ili Steva Koprivica i Milan Karadžić. I tako dalje: reč je o umetničkoj srodnosti, ne o nekakvim „kuhinjama". Umetnici se razumeju, osećaju, sarađuju.
Ako je njihov rad uspešan, eto razloga više da se saradnja nastavi.
Nevolja je kada oni koji prosuđuju uspešnost zauzmu pozicije merituma moći. Baš kao što ispada naopako kada oni neuspešni, vođeni svojom frustracijom, pokušaju da poziciju moći zauzmu kroz političke kanale. Prosuditelji su skloni da lamentiraju nad „odsustvom veličina", jer je tako lakše – kažeš da je sve loše, i onda više nema hijerarhije talenta, znanja i rada. Ili se pak interesno – to će reći: partijski – povežeš, pa svoje neznanje, nerad i odsustvo dara pokušaš da skloniš u političku zavetrinu.
I ma kakve kuhinje, kupatila, ostave i šupe bile posredi, uvek biva isto – u javnim umetničkim poslovima uvek se sve vidi.
Ili si majstor svog zanata i posednik očiglednog dara, ili – nisi.
I to ti je.
