Izvor: Politika, 10.Okt.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kurs protiv znanja
Ma šta nam pričaju, kad svi znamo da stvari stoje drugačije, iskaz je koji prosto para uši i ovde i širom sveta. Niz slučajeva pa i opsežnih anketa sugeriše da smo zabasali u doba u kome je, uprkos vanredno razvijenim sredstvima komunikacija, ponajteže dokazati ili primeniti „ono što svi znaju”.
Sadašnja opšta kriza proizišla je, dobrim telom, baš iz odstupanja od „onog što smo svi znali” – da zaduživanja iznad mogućnosti otplate vode ka individualnim i kolektivnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bankrotstvima. Niko, takođe, ne sumnja da korupcija i organizovani kriminal podrivaju političke, ekonomske i nervne sisteme, pa ipak se ti delikti šire, dok njihovi počinioci prečesto bivaju „neuhvatljivi” ili opstaju kao „nevini” jer su im nedela „nedokaziva”.
„I vrapci znaju” da najviše u krizi, kao i u ratu, stradaju nedužni, pa ipak se nastavljaju takve „nepoželjnosti”. Zna se i da finansijeri stranaka i pojedinih lidera dobijaju uzvratne usluge, čime se potkopava i demokratsko i tržišno ustrojstvo, ali se od te prakse ne odustaje.
Nesporna je i činjenica da većina građana poštuje zakone, ali se u sve većem broju zemalja vanredno uspeva „zaobilaženjem” paragrafa. Iako se zna da su direktori finansijskih giganata zastranjivanjem izazvali globalni finansijski lom, oni mahom umesto sankcija dobijaju vanredne novčane stimulacije „da bi firme izvukli iz nevolja” u koje su ih uvalili.
Svi se slažu da nam, nacionalna i internacionalna, sudbina sve više zavisi od znanja, ali je baš ono (školstvo) drastično pogođeno antikriznim „sasecanjima izdataka”. Opšta je i težnja za produžavanje ljudskog veka, ali se u budžetima dugovečnost registruje kao „opterećujući rast izdržavanog stanovništva”.
Nije nimalo sporno i da je potrebno legitimisanje pri ulasku u neko udruženje, kao što je EU: da se zna ko ste, koliko vas je, na kom prostoru, i da li oko toga postoji saglasnost već učlanjenih. Opstaju, začudo, ne samo ovde i na Bliskom istoku, postrojavanja po formuli „mož’ da bidne, ne mora da znači”.
Svet je povezaniji nego ikad, neumitna su, takođe znamo, prožimanja kultura, pa ipak rastu ekstremizmi protiv takvih preplitanja. U kojima, neretko, svoje ljude i stvari počnemo da cenimo tek kad dobiju priznanja izvan naših granica…
Kurs protiv „onog što svi znamo” uzima maha. Podupire je politika poricanja stvarnog stanja, kako je vreme vladavine Džordža Buša mlađeg okvalifikovao Bob Vudvord, čije je obelodanjivanje „afere Votergejt” sedamdesetih godina prošlog veka istumbalo Ameriku.
Funkcioneri kao da se svuda utrkuju da podanike uvere da je realnost drugačija od onog što proživljavamo i „čemu znamo” ishod. Prosto, insistiraju da je važnije ono što nam tepaju nego šta nam se zbiva i sprema.
Vlasti se, ispada, predstavljaju kao „kontravidovnjaci”. Znaju šta sledi, ali uveravaju da se to neće dogoditi. Malo podstaknu zebnje, a onda grunu sa optimizmom.
Posledice prevazilaze domete izbornih nadmetanja, sve sličnijih „ratu i ljubavi, u kojima je sve dozvoljeno”. Globalno uticajni američki ekonomista aktivista Džefri Saks upravo je upozorio da bi kombinacija „strahova i propagande mogla da podstakne još međunarodnih ratova… koje bi predvodile SAD”. Takođe, u madridskom „Paisu” španski pisac Huan Hose Miljas ukazuje na, reklo bi se, razloge i za globalno odljubljivanje od politike: „Ništa nije toliko predvidljivo i dosadno kao intervjui s ministrima. Svaki put sve manje kažu, a troše sve više vremena da to iskažu. Po običaju govore suprotno onome što misle i razgovor skreću ka sporednostima. Ako postoji ikakva veza između onoga što pričaju i onoga šta rade, onda je to situacija (neugodna) do koje smo dogurali. Kad zapravo ništa ne kažu, logično je da i ne postižu ništa.”
Nije baš tako. Slušajući nadležne, „suviše ljudi brine o koječemu što se, na kraju, ne dogodi”, davno je primetio ondašnji komentator „Njujork tajmsa” Džejms Reston. Istom autoru se pripisuje krilatica da je spoljna politika „izrazito vraški posao” jer „nije uvek u skladu s našim ćefom”, što će reći da mora da se odmerava sa pristupima „ostalih”.
Diplomate i drugi političari ne raspolažu svojstvom koje je nobelovac Ivo Andrić pripisao uvaženim književnim kolegama: „Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vešti pisci ono što jeste.” Prvopomenuti se, naime, trude da ono čega nema predstave kao: nešto što je već bilo i što će biti, pa da se ne radi o njihovom razlazu s realnošću, već o našem pomanjkanju pamćenja i mašte.
A, opet, nije kako je rečeno. Dugo i pamtimo i na daleko maštamo. Samo čekamo kada će i po kojoj ceni da se dogodi ono što „svi znamo” da je neminovno, a što nam se prikazuje kao stvar izbora…
Momčilo Pantelić
objavljeno: 10/10/2010
