Izvor: Politika, 31.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kupljeni za male pare
Sporni stečajevi u Srbiji uvođeni su kako bi se velikih preduzeća sa vrednom imovinom jevtino dočepali tajkuni – preprodavci, tvrde poznavaoci. – Proviziju ili kajmak, kako ko, uzimali članovi stečajne mafije
Stečajni mafijaši, koji su se ovih dana obreli na slobodi, verovatno su najomraženiji likovi u mislima takozvanih gubitnika tranzicije. Bivši i sadašnji radnici nekada bogatih firmi listom im na dušu stavljaju teško breme – da su oteli, obezvredili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i prodali imovinu koju su generacije sticale.
Potpisi Gorana Kljajevića i Delinke Đurđević, prvih sudija Trgovinskog suda do trenutka hapšenja, nalaze se na skoro svim neobično uvedenim i sprovedenim stečajevima u Srbiji. Drugo preduzeće bivše Jugoslavije – „Ineks”, nekada najmoćniji trgovinskilanac u ovom delu Evrope – Robne kuće „Beograd”, velika tekstilna industrija „Beko”, BIM „Slavija”, Građevinsko preduzeće „Rad”, „Ce market”, „Jugoeksport”, lista vredna milijardi dolara.
Preduzećasu imala različite sudbine, pa se i danas nalaze u različitim položajima, odnosno rukama. Jedno je, pak, sigurno, sve firme koje nisu prodate – biće.
„Ineks” je danas u stečaju, radi. Njegova najvrednija imovina – velika poslovna zgrada u Ulici kraljice Marije (bivša 27. marta) i hotelski kompleks na Jadranu, „Zlatna obala”, već će koliko u septembru „potražiti” novog kupca.
Robne kuće „Beograd” nisu uvrštene u slučaj stečajne mafije, već se za njih vodi poseban postupak. Ipak,dve činjenice: njima su se bavile pomenute sudije i RKB su prodate iz stečaja. Kažu, za dobre pare – 360 miliona evra. Srećni kupac bio je Bajo Živanić. Radnici koji su protestovali nekoliko meseci pre prodaje, pa čak i štrajkovali glađu, tvrdili su da je pravi kupac Miroslav Mišković.
„Ce market” je kupio, a to se čak i zna, Miroslav Mišković. Slobodan Radulović, bivši direktor preduzeća, pobegao je pre toga, još početkom 2006. godine. U sunčanu Španiju. Prethodno je „Ce market” oštetio za dvadesetak miliona evra.
Uopšte, izgleda da se u Srbiji dobro primio ovaj mehanizam za dodatno bogaćenje tajkuna koji je pokušao da objasni Branko Dragaš, bankar i ekonomista.
– Tajkun odluči da preotme firmu koja, najčešće, ima veliku imovinu. Budući da ne želi da plati tržišnu cenu preduzeća, jer je njegov osnovni cilj da preprodajomzaradi brzo i mnogo, tajkun nalazi „insajdera” u preduzeću, uglavnom nekoga iz „vrha”, i otkupljuje prava od poverilaca. Tajkun, po pravilu, sa tim preduzećem posluje odranije, pa mu plasira repromaterijal sa „naduvanim” fakturama ili kratkoročne pozajmice sa zelenaškim kamatama.Unameri da preduzeće prezaduži. Poslovodstvo potpisuje štetne ugovore i za tu uslugu dobija proviziju. Posle izvesnog vremena kada firma, usled narastanja obaveza, postane, prvo nelikvidna, a zatimi nesolventna, tajkun poverilac pokreće stečaj da bi je jevtinopreuzeo – objašnjava Dragaš.
Posleje najvažnije da tajkun ima svog predsednika suda, stečajnog sudiju i stečajnog upravnika koji, radeći za proviziju, vrše likvidaciju preduzeća.
Ispaštaju, naravno, radnici. Samo u „Ineksu” i Robnim kućama „Beograd” bilo je zaposlenoviše od 40.000 ljudiukupno.
Mutila se voda i u GP „Rad”. Miljan Radović, jedan od bivših direktora, tvrdio je svojevremeno da je „uz blagoslov Gorana Kljajevića za samo 31 milion dinara kupljena imovina ovog preduzeća”. Navodno kupio ju je ujak sudije Kljajevića, Radisav Jocović. Takođe, Miljko Živojinović, stečajni upravnik u „Radu”, priveden je 2006. godine pod sumnjom da je zloupotrebom službenog položaja preduzeću naneo štetu od 543 miliona dinara. Posle 48 sati je pušten. „Rad" je danas u stečaju.
Kad je reč o stečajnoj mafiji, čvorište „ispumpavanja” novca je bilo u Trgovinskom sudu. Uz složen način rada ove kriminalne grupe, posledica je bila sasvim jednostavna – državni novac je odlazio u džepove ljudi sa imenom i prezimenom. U „ispumpavanju države” učestvovali su i „Ce market”, Poštanska štedionica, nekoliko privatnih preduzeća i „kontroverznih biznismena”.
Primer: iz „Ce marketa” tadašnji direktor Slobodan Radulović prebacuje novac preduzećima Mika Brašnjovića (jedan od devetoro uhapšenih stečajnih mafijaša). Ovim novcem Brašnjović ide u dva smera – ispod cene zakupljuje prostorije „Beka” i drugim delom kupuje BIM „Slavija”. Oba preduzeća su u stečaju za koji su nadležni Trgovinski sud, Goran Kljajević i Delinka Đurđević. Na odgovorna mesta postavljaju advokata Nemanju Jolovića (takođe jedan od uhapšenih) i njegovu kancelariju. Istovremeno, Poštanska štedionica dodeljuje kredite Brašnjovićevim firmama, bez valjanih garancija i mimo poslovne politike. Ovaj novac se koristi za podmićivanje Kljajevića i Đurđevićeve.
Borko Pavićević
[objavljeno: 01/08/2008]
