Izvor: Vesti-online.com, 06.Dec.2012, 14:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kupaju se u koritu
U selu Mitrova kod Tutina, u kućerku od blata, sa bolesnim ocem Markom i ostarelom bakom Desom žive Anica (19) i Milica (18) Savić, koje se prehranjuju i školuju od jedne krave i koze koje muzu zajedno sa bakom, prodaju po koje kilo sira i tako kupe: sveske, knjige, retko ponešto od odeće i obuće... Anica je četvrti razred ekonomske, a Milica treći razred srednje tehničke škole u Tutinu.
- Majka Jovanka nas je ostavila, ni danas ne znamo zbog čega, kada sam ja imala >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << godinu i po, a moja seka samo pet dana, majka ju je ostavila u zamotuljku na stolu, u hladnoj kolibi i otišla bez pozdrava i javljanja, pre toga bila je u braku negde kod Rožaja, kako čujemo i tamo je imala troje dece sa kojom, kao ni sa majkom, nemamo nikakav kontakt, ne znamo gde je i da li je u životu - priča roneći suzu za suzom, starija Anica.
Čim je čuo za nevolje Anice, Milice i njihovog oca i bake, poznati novopazarski humanitarac Hido Muratović odneo im je namirnice, a obećao je da će im, čim se za to ukaže prilika, obezbediti i krevete da, ako već ne mogu da se okupaju i kako treba ugreju, kao ljudi spavaju.
- Baka Desa nas je othranila i sačuvala, da nje i njene dobrote nije bilo ne bi bilo ni nas... Otac je bolestan i ne može da radi, ni zaradi, živimo u kući, bolje reći kolibi, oblepljenoj blatom, otac i baka spavaju na jednom metalnom krevetu, a ja i sestra na drvenim daskama prekrivenim starim jorganom. Dok smo bile manje nekako smo lakše podnosile ovu sirotinju, a sada, kad smo pri kraju srednje škole i kad imamo društvo i kad bi trebalo negde da izađemo patimo i plačemo, jer u kuću niko ne može da nam uđe, stidimo se da bilo koga pozovemo, stidimo se i pred drugovima i drugaricama, a i neprijatno nam je da se oblačimo i svlačimo pred ocem - dodaje mlađa Milica.
Pokušavale su ove dve pametne (dobri đaci) i vredne devojke da beru šumsko bilje i tako zarade koji dinar, želele su da bar kupe pristojne krevete ili kauče, omalterišu kućerak i dozidaju sobicu u kojoj bi mogle da spavaju i uče...
- U ovoj krizi teško se i prehranjujemo, moramo da zaradimo i za lekove ocu i baki, o investicijama u kuću, bez neke pomoći, zasad i ne razmišljamo. A ne maštamo mnogo: sanjamo samo da je kuća topla i sa televizorom, da imamo sobičak za nas i da sagradimo kupatilo u kojem bi se, kao što priliči ljudima našeg uzrasta i ovog vremena, okupale. Od rođenja se kupamo u koritu, najčešće ispred kuće, a kad je baš hladno u našem kućerku, nekad, da nas svet ne gleda, i u štali - priča svoju tužnu priču Anica.
- Bog vam pomogao što ste ih posetili, ne verujem da se igde na jednom mestu sakupilo toliko sirotinje i dobrote, divna su to deca, pametna i radna, ali eto, lošu sreću su do sada imala. Verujem da će ih bog pogledati, ako im opštinari nisu pomogli, ako im je i država okrenula leđa, nadam se da će im bar vaši čitaoci pomoći, a i mi komšije ćemo, iako smo lošeg materijalnog stanja, nešto pokušati - priča komšija Ramiz Hadžić iz Mitrove.
Nastavak na Vesti-online.com...
