Izvor: Politika, 26.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kumovi koji su proslavili Čačak
Neprolazno prijateljstvo Dušana Radonjića i Radmila Mišovića, najboljeg fudbalera i košarkaša u istoriji grada
Čačak – Dušan Radonjić Ćuka (66) starim "kadetom" u rano veče kreće iz Ljubića ka gradu, obično do kuma na kafu. Stan u Učiteljskoj nedavno je ostavio deci, preselio se u majčin na levoj obali Zapadne Morave i sad mu grad izgleda daleko, pa taj jedan kilometar do centra Čačka mora da prevaljuje kolima.
– Za nas iz Palilula, Ljubić je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nekad bio Tanzanija. Ali, navikne se – kaže za "Politiku" najbolji fudbaler čačanskog "Borca" za osam decenija istorije kluba. Penzionisan je pre četiri godine i opet svakodnevno "visi" na igralištu kraj Morave, trenira petliće.
Njegov kum Radmilo Mišović (64) oduvek živi u prvoj kući do čačanske crkve i sa te adrese pomeri se, nakratko, samo kad mora, ili peca u Međuvršju.
Za njim putuje zvanje najboljeg košarkaša "Borca" u veku, danas je predsednik kluba i ponekad pomene penziju.
– Imam sedmoricu kumova, ali samo Ćuku viđam redovno. On je najbolji čovek svih vremena – objašnjava Radmilo za naš list.
Kumovi su u ovom gradu dobili najviše aplauza od kada je osnovan, druže se više od pola stoleća a okumili su se pre četiri decenije, na prvom venčanju Mišovićevom. To prijateljstvo od detinjstva, očuvano kroz sva vremena, preraslo je u jedan od dobrih simbola ovog grada, za njih najlepšeg koji postoji.
Oba su, skoro u jednom letu, odlučila da napuste Beograd i sa staze koja vodi u veliku slavu vrate se u svoje "čačansko čovečanstvo". Iz današnjeg vremena gledano, takve odluke mogu ostati neshvaćene, i evo te priče...
Radonjić je iz 1961. godine iz "Borca" prešao među fudbalere "Crvene zvezde" i roditeljima u Čačku nije smeo da kaže kolika mu je plata:
– Primao sam od 150.000 do 170.000 mesečno a otac Tadija, načelnik u čačanskoj opštini, tek 47.000. Bilo me je sramota, pa sam u kući prijavio da zarađujem 90.000, ali je Tadija opet rekao da će država da propadne – veli Radonjić.
Dve godine kasnije, ipak je odlučio da se iz prestoničke bajke vrati u zavičaj. "Zvezda" je tog leta dovela Vasovića iz "Partizana", a Ćuki je uprava "Borca" za povratak ponudila stan i kuću u Čačku. Preskočio je i obećanje "Hajduka" da će, ukoliko dođe u Split, dobiti pare i kuću sa osam soba u Tučepima, i seo u voz za Čačak.
– Kad sam rekao da se vraćam kući, u "Zvezdi" nisu mogli da veruju. Ti si jedini igrač koji od ovakvog kluba traži ispisnicu, rekli su mi, i znao sam da moj povratak u "Zvezdu" više nije mogućan.
"Borčev" dres nosio je bez prekida od te, 1963. do 1977. godine, i odmah zatim prešao na mesto trenera prvog tima Čačana. Kasnije je trenirao i "Novi Pazar", užičku "Slobodu", kruševački "Napredak", "Čukarički", "Prištinu" i "Mladost" iz Lučana.
One, 1963. godine, i Radmilo Mišović je odbio ponudu koja se ne odbija. Najdarovitiji košarkaš srpske provincije tri puta je bio na treninzima u "Partizanu" i uvek bežao iz Beograda u Čačak, ne odigravši ni jednu zvaničnu utakmicu za "crno-bele".
– Smestili su me u stan kod nekog generala Tarabića, blizu "Ekscelziora". Ali kao da nisam bio u Beogradu, misli su putovale ovamo. Tada sam mogao da odem i u Split, Belgiju ili Italiju, i odlučio da se vratim u Čačak. Ovde sam morao da izdržavam porodicu i oko stotinu golubova – priča Mišović.
Dve decenije (1958 – 1978) igrao je za "Borac", na vratima njegove hotelske sobe uvek je stajala cedulja sa porukom koja je zamenjivala stražara: "Igrač se odmara". Zemljak Dragan Kićanović proslavio se izjavom datom u vreme kad je bio najbolji amaterski košarkaš na svetu: "Ali u Čačku, ja sam tek drugi".
Mišović je pet puta bio najbolji strelac prvenstva SFRJ i na kraju karijere jedno prvenstvo odigrao za čačanski "Železničar". Kad je spakovao dres, radnici "Hidrogradnje" sazidali su i poklonili mu vikendicu u Međuvršju gde peca, a on se prihvatio dužnosti direktora "Borca" sve do pre nekoliko godina, kad je postavljen za predsednika kluba.
Prijatelji, iza leđa, pričaju da somovi kod njegove vikendice leže na dnu jezera i povraćaju od obilne hrane koju im baca kao mamac, pa nema potrebe da jure i ono parče na udici. Ali, on ima sliku i svedoke da je upecao jednog od 28 kilograma.
Sa Ćukom razgovara o svemu, od politike do porodice, jer imaju po dve ćerke (Radonjić – Mariju i Jelenu, Mišović – Anu i Jovanu) i ponekad se, ali bez žala, dohvate priče šta bi bilo da su ostali Beograđani.
U romanu "Srbija koje nema", novinara i urednika "Politike" Siniše Paunovića (Čačak 1903 – Beograd 1995) jedan od junaka kaže: "Niko nikad nije uspeo da objasni ni sebi ni drugima šta je to što nas uvek vuče mestu gde smo prvi put ugledali svet".
Gvozden Otašević
[objavljeno: 26.04.2007.]
.jpg)
