Izvor: Politika, 06.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kum da uđe...
Poznati vlasotinački književnik i advokat Zoran Davinić, autor serije "Agencija za sve i svašta", koja se emituje na TV Pink, posvetio je rodnom gradu kratku, zanimljivu knjigu "To je Vlasotince". Sam Davinić je, inače, u kraju kome je posvetio najlepše godine odrastanja i života, prepoznatljiv kao izvanredan humorista, humanista i – antialkoholičar!
– Istorija Vlasotinca počinje pre pet hiljada godina, ali je krajem 16. veka imalo 66 kuća i ukupno 600 stanovnika od kojih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << verovali ili ne, samo četvorica nisu bili oženjeni – započinje Davinić.
Prelepi gradić na jugu Srbije posetio je i čuveni Mita Rakić, koji je u časopisu "Otadžbina" za 1880. i 1881. godinu zapisao:
"Ja sam mislio da je Vlasotince selo, ili, ako ne to, a ono kakva mala i jadna kasabica. Ali, kako sam se iznenadio kada sam ušao u varoš, koja je tako čista, bela, uljudna i uređena, kao da je trideset godina pod Srbijom bila. Ovde nema turskih zidova nego su kuće na ulici, lepe i čiste... ".
Zoran Davinić, neumorni organizator kulturnih manifestacija u Vlasotincu, ističe da je mesto doživelo renesansu između dva svetska rata. Osnovana je Vinogradarska zadruga, otvorene su prve banke, osnovan FK Vlasina, otvorena Knjižnica sa čitaonicom, pojavio se i prvi broj lista "Vlasina", formirane su pevačke družine "Karađorđe" i "Mokranjac", tamburaški orkestar Branka Davinića... Cvetali su zanati, među kojima je najpopularniji bio pekarski, pa je tako Vlasotince u jednom trenutku imalo 27 pekarskih radnji. Nikle su i prve hidrocentrale na Vlasini, sagrađen je Narodni dom i osnovano Sokolsko društvo. Najzad, otvoren je i prvi bioskop, koji je nosio naziv Kino "Tesla".
– Novo, moderno doba Vlasotinca počinje od trenutka kada smo najurili ona dva Nemca koji su 1941. godine okupirali naš grad – primećuje u šaljivom tonu Zoran Davinić.
Temelj ovdašnje kulture, po njemu, čine Kulturni centar, KUD "Siniša Janić", Gradska biblioteka "Desanka Maksimović" i Književni klub "Rosulja". U okviru Kulturnog centra postoji Zavičajni muzej sa najbogatijom zbirkom stare srpske grafike u našoj zemlji, koju je Vlasotincu darivao znameniti slikar i profesor Miodrag Nagorni. U stanu ovog univerzitetskog profesora nalazi se više od stotinu portreta Vlasotinčana, koje je uradio u minulih desetak godina.
Marljivi vlasotinački pisac i advokat preporučuje znatiželjnicima da u Vlasotincu neizostavno posete Zavičajni muzej, Giginu, Spaskinu i kuću Milana Valčiča, Spomenik rodoljubima, Krnjino sokače i mlin, koji su 1890. godine sagradili Proka Crnilović i Gavrilo Popović, pa je i danas simbol Vlasotinca.
Vlasotinčani su, inače, oduvek voleli da zbijaju šale na svoj račun, a između dva svetska rata imali su i Udruženje lenjih. Jedna od najzanimljivijih anegdota vezana je za vlasotinačkog kmeta Trajka Velikića, kad je udavao ćerku Persu za Velička Zlatanovića, trgovca iz Leskovca.
Poruči Trajko prijatelju iz Leskovca da na svadbu može da dovede najviše dvadesetak gostiju. U nedelju stignu gosti u Vlasotince, počnu da se "tiskaju" oko devojčine kapije, čekajući da se pojavi domaćin. Razleže se i bleh muzika, kapija se otvori i kmet Trajko stada nasred ulaza:
– Dobrodošli prijatelji Leskovčani, izvol'te u kuću – pozdravi goste i poče da broji:... osamnaest, devetnaest, dvadeset! Stop! Zatvaraj kapiju! – viknu i doda: – Prijatelju, dobio si aber, najviše dvadeset gostiju!
– Ali, kum ostade napolju! – zavapi prijatelj iz Leskovca.
– Ako je tako, otvaraj kapiju! – viknu Trajko. – Jed'n nek izađe, a kum nek uđe!
Danilo Kocić
[objavljeno: 06.12.2006.]
