Izvor: NoviMagazin.rs, 31.Dec.2015, 15:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kulturni pregled: 2015 - Godina dobre zabave
Novi magazin, kao i svake godine, pravi listu najboljih kulturnih događaja prošle godine. Uz standardne filmove i predstave ove godine, prvi put su tu i koncerti. Čitajte, uživajte i spremajte se za kulturu koja nas čeka 2016.
Liste sačinio: Ivan Jovanović
FILMOVI
Izdvojiti pet filmova iz srpske produkcije je gotovo nemoguć zadatak. Ne samo zato što je to izdvojiti pet od, uz mnogo sreće, ukupno sedam ili osam filmova >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << koji se snime godišnje, već je svakom gledaocu postalo jasno da srpski sineasti ne umeju da snime nijednu priču koja prevazilazi najjednostavnije rediteljske i dramaturške postavke. Sve zemlje u okruženju, uključujući i one čija je kinematografska tradicija bila svedena na dokumentarne filmove o Staljinovoj poseti, pokazuju više kinestetičke sposobnosti i prave kompleksnije filmove od nas koji smo u vreme najcrnjeg komunizma uspevali da dobijemo skoro sve svetske filmske nagrade. Ove godine je malo bolje nego prethodne, mada bi i ovu listu trebalo uzeti sa rezervom pošto nijedan od filmova nije baš u potpunosti za nju. Sa druge strane, ostali su besramno loši, a i ove godine je jedan od filmova dobio nagradu na Venecijanskom festivalu, pa je najbolje da se krene od njega.
1. NIČIJE DETE
Dobitnik nagrade kritičara, publike i nagrade za scenario u okviru FIPRESCI selekcije kritičara na ovogodišnjem venecijanskom filmskom festivalu. Kasparhauzerska priča o dečaku (Denisu Muriću) koji je živeo u bosanskim vrletima bez kontakta sa civilizacijom da bi, tek što je uspeo da se navikne na normalan život, morao da se vrati u ratnu Bosnu iz Beograda. Režiran prilično sirovo, ali izbor glavnog glumca i snaga istinite priče, u kombinaciji sa istorijskim okolnostima, čine film najboljim ove godine. Reditelj debitant, iskusni scenarista Vuk Ršumović, još uvek nije potpuno ovladao filmskim jezikom, ali je maestralno odabrao, trasirao i vodio narativ zasnovan na pravim događajima. Srećom pa nije nije pokušao da ga previše nadogradi.
2. AMANET
Film debitanta Nemanje Ćipranića i scenaristkinje Sare Radojković niotkuda se pojavio u oficijalnoj selekciji Montrealskog filmskog festivala. Finansiran od samog autora, bez ikakve podrške famoznog Filmskog centra, film je šabrolovska trilerska melodrama u najboljoj stilskog tradiciji francuskog “novog talasa” sa jasnim društvenim angažmanom. Pomalo pati od sindroma studentskog filma u nekim rešenjima, ali mane su i najbolje vrline “Amaneta” pošto su autori, iz namere da naprave dobar film, negde i preterali. Puna podrška za iskren i umešan kinematografski rad čiji će se rezultati sigurno videti u budućnosti, makar i daleko od čamotinje srpskog filma.
3. ZVIZDAN
Kulturni dušebrižnici će se zapitati šta film hrvatskog reditelja Dalibora Matanića radi na spisku najboljih srpskih filmova, pogotovo zato što kod nas nije ni prikazan u bioskopima?! Ovo je srpsko-hrvatska koprodukcija koja je na ovogodišnjem Kanskom festivalu dobila nagradu žirija u programu “Izvestan pogled”. I ne samo zato: “Zvizdan” je omnibus od tri priče koje se protežu u periodu od 30 godina i govore o srpsko-hrvatskim odnosima. Da ne pominjemo da je film i reditelj Hrvat bolje odbranio i prikazao poziciju Srba u Hrvatskoj od svih “domaćih” dušebrižnika. Odličan film i naša sramota što i dalje nije prikazan u Srbiji.
4. PANAMA
Još jedan debitantski film i to Pavla Vučkovića, dobitnika Kanske zlatne palme za kratki film “Trči, zeko, trči” 2003. godine, jeste priča o mladima, neobaveznim seksualnim vezama i uticaju društvenih mreža na emocionalne odnose. “Panama” ima sporu, ali efektnu naraciju, s tim da film pati od ozbiljnog problema koji muči domaću kinematografiju godinama unazad, a to je kriza scenarija i to isključivo kada ih pišu reditelji, a ne scenaristi. Ne uči se džabe i jedno i drugo tri godine na fakultetu, tako da u “Panami” gledamo mlade koji se, žargonski rečeno, ne mogu videti “...ni na filmu” i potpuno su neubedljivi. Ipak, pokušaj koji nije loš.
5. PORED MENE
Stevan Filipović, kao i u prošlom filmu “Šejtanov ratnik”, pravi društveno angažovan bioskopski film na aktuelne teme. Kao što su u prošlom bili tinejdžeri navijači i skinhedsi, što je koincidiralo sa krvavim prekidom Parade ponosa 2010. godine, tako ovde gledamo srednjoškolce koje njihova profesorka, nakon što je napadnuta u svojoj zgradi jer se njen muž slikar drznuo da u radovima uvredi SPC, zatvara tokom jedne noći u školu, oduzima im telefone i prisiljava ih da komuniciraju jedni sa drugima. Tako gledaoci prate tinejdžere homoseksualce, dilere droge, bogataše, nimfomanke, lažove, ali je neverovatno da film sa ovoliko koloritnih likova bude toliko površan i sa prilično nejasnim krajem, simplifikovanom režijom. Ipak, “Pored mene” je jedan od najgledanijih filmova ove godine i, kao sa prošlim, Filipović pogađa pravi socijalno-društveni trenutak. Ipak, moglo je to mnogo bolje, ali ako ste njegov fan onda ste sigurno navikli na sve njegove stilske (ne)savršenosti. Ali, plus i mesto na listi za hrabrost, želju i dobru interpretaciju Slavena Došla (igra glavnu ulogu i u “Panami”)
PREDSTAVE
Za razliku od filmova, pozorišnih predstava čiji kvalitet nikako nije upitan ne manjka. Štaviše, teško je i sastaviti listu pet najboljih, ali kao što je Bertolt Breht definisao epsko pozorište nakon čijeg bi gledanja trebalo da napustite salu sa željom da promenite svet oko sebe, i ova lista sadrži predstave posle kojih društvo u kojem živite gledate sasvim drugim očima. Dakle, društveni angažman na prvom mestu.
1. PETI PARK –BITEF TEATAR
Ubedljivo najbolja predstava prošle sezone. Kroz intervjue sa učesnicima prve uspešne građanske revolucije posle 5. oktobra u kojoj je sačuvan tzv. “Peti park” od zlog investitora, reditelj i autor kompletnog projekta Boris Liješević gradi pravi dramski narativ, sa glumcima, o bezidejnosti i bezobzirnosti srpske stvarnosti, s jedne strane, i nemogućnosti da se i jedna dobra ideja građanske inicijative, sa druge strane, sprovede u delo i pored pobede. Liješević gradi pravi narativ po Frajtagovoj piramidi sa osnovom u postdramskom i dokumentarnom pozorištu. Remek-delo i apsolutna preporuka za gledanje.
2. STRUJOSEK –ATELJE 212
Stripovska farsa Aleksandra Radivojevića u režiji Aleksandra Švabića od trivijalnog događaja kao što je seča struje u prigradskom naselju pravi urnebesnu crnohumornu alegoriju na besmislenost srpske svakodnevice. Superheroj sekač struje iz Elektrodistribucije, u maestralnoj izvedbi Gordana Kičića, postaje strašni simbol glupavog poštenja i profesionalizma u propaloj zemlji. Na najboljem tragu Aleksandra Popovića i Dušana Kovačevića, ali savremenije. Takođe remek-delo
3. RODOLJUPCI – NARODNO POZORIŠTEU BEOGRADU
Komedija naravi Jovana Sterije Popovića i jedan od najboljih komada u istoriji srpske dramske književnosti rediteljskim postupkom Andraša Urbana dobija jezivu aktuelnost i gotovo revolucionarnu snagu. Jezivi kraj predstave je, navodno, toliko izrevoltirao zaposlene u Narodnom pozorištu da su odbili da igraju predstavu jer je “antisrpska”. S obzirom na to koliko srpstva smo dobili sa scene ovog pozorišta u poslednjih 30 godina, “Rodoljupci” u Andraševoj interpretaciji sa ovim mogu samo dobiti najbolju preporuku. Još jedno remek-delo prošle pozorišne sezone.
4. KOŠTANA – SUBOTIČKO NARODNO POZORIŠTE
Opet Urban i opet klasik srpske dramske književnosti, drama Bore Stankovića. “Koštanu” Urban smešta u gotovo rasistički odnos Srba prema Romima i jezivu mizoginiju čije rezultate i danas čitamo s naslovih strana tabloida. Romi su jedini slobodoumni stanovnici juga Srbije s početka prošlog veka, a reditelj, kao i u “Rodoljupcima”, pravi surovi teatarski osvrt na stvarnost vrhunskim rediteljskim jezikom i simbolima. Predstava iz Subotice, ali vredi svaki minut proveden u putu i u pozorištu. Još jedno remek-delo najboljeg reditelja prethodne godine.
5. ENCIKLOPEDIJA ŽIVIH –CZKD
Prva postdramska predstava o odnosima Srba i Albanaca i autorski projekat Zlatka Pakovića i Jetona Neziraja hrabar je i studiozan poduhvat razbijanja predrasuda. Iako ima ne baš najbolju strukturu i rediteljski postupak, “Enciklopedija živih pokazuje da je ovaj etnički odnos daleko od svakodnevne politike koju bezočno kritikuje kroz prikaz poslednjih sto godina ovog turbulentnog odnosa. Sjajna scena fiktivne večere aktuelnog srpskog i albanskog političkog vrha, ali poenta o revolucionarnom delovanju oba naroda je ispuštena ne baš najboljom strukturom. Nije remek-delo, ali veoma dobra predstava.
KONCERTI
Koncertna scena je u proteklim rekapitulacijama Novog magazina bila nepravedno zapostavljena ne samo zato što je propušteno da se o njoj piše, već i zato što su koncerti nepravedno zapostavljeni deo kulturne ponude Srbije, iako su daleko najbolji. Ove godine su dolazili bendovi i svetske zvezde planetarnog značaja, ali i nezavisne i fenomenalne muzičke pojave na neobičnim mestima koje posebno svrstavaju Beograd na kulturnu mapu Evrope. S tim u vezi, domaći bendovi nisu namerno u zapećku već je jedan veličanstveni koncert i godišnjica jednog benda pokazala šta je ovde postojalo dok je ostatak istočne Evrope mogao samo da sanja o tome. Zato prvi put 4 najbolja koncerta godine.
1. SOFT MOON – KULTURNI CENTAR DRAGSTORE, BEOGRAD
Jedan od najvećih post pank, indastrijal i dark bendova Soft Moon posetio je magično mesto u Beogradu, klub Dragstor ispod Pančevačkog mosta. Fenomenalan koncert u prostoru za koji bi se u Berlinu tražila karta više i publika višeg kulturnog ukusa. Najbolji koncert godine, a za više pogledajte snimke sa Jutjuba
2. MOTORHED – EXIT FESTIVAL, PETROVARADIN
Foto: Tanjug, AP
Srbija je bila jedna od retkih zemalja koja je poslednja imala priliku da vidi Lemija Kilmistera pre njegove možda i očekivane smrti 28. decembra. Lemi je bio simbol rokenrola, a ovaj koncert na prepunom Main stageu Exita bio je čak i bolji od dva legendarna u Beogradu: na razrušenom Tašmajdanu i u Hali sportova 1991,. gde je Lemi isečen bačenim žiletom, ali je nastavio da svira, i gde je besna policija u osvit raspada zemlje divljački tukla publiku posle povika “idite na Kosovo”. Ko nije bio na Exitu ove godine trebalo bi da žali samo zbog ovoga.
3. HIROMI: THE TRIO PROJECT BEOGRADSKI DŽEZ FESTIVAL, DOM SINDIKATA
Hiromi Uehara je sa svojim triom u kojem su još Entoni Džekson i Sajmon Filips, bubnjar grupe “Toto” i jedan od najboljih bubnjara na svetu, prosto “oduvali” Beograd i prepun Dom Sindikata. Muzika koja kao da je sa druge planete, Hiromi koja svira klavir kao da ima tri ruke i snaga neverovatnog muzičkog umeća nešto je što svakome ostaje u glavi do kraja života. Opet, teško je opisati, zato tastaturu pod prste i tražite na Jutjubu.
4. ROBI VILIJAMS –UŠĆE, BEOGRAD
Najveća svetska zvezda koja je održala koncert u Srbiji ove godine. Aktuelna zvezda (bar delimično), ne računajući srpske ljubimce Stivena Sigala, Bili Ajdola i ostalo društvo kao iz vica. Robi je fenomenalno pevao, zabavljao, dao sve od sebe, uveselio i, pored kiše, uspeo da pokaže da domaća publika razume i zaslužuje ovakve spektakle.
5. YU GRUPA, HALA SPORTOVA, BEOGRAD
Najznačajniji od koncerata na poslednjem mestu i to namerno: često zaboravimo svoje bendove i tradiciju, a YU Grupa je proslavila neverovatnih 45 godina rada. Trojka Jelića je bukvalno razvalila prepunu Halu sportova, gde su i počeli davne 1970. Braća Dragi i Žika Jelić sviraju rokenrol već 53 godine, Žika ima 70 i reći bilo šta više od toga je suvišno. Svaka čast i zasluženo prvo i peto mesto.
