Izvor: Politika, 01.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura otpora i ustanka
Obaranjem Slobodana Miloševića srušen je i ideološko politički monopol naših partizana-komunista na antifašizam. Nova vladajuća elita, delom hotimično a delimično pod pritiskom odgovarajućeg dela javnosti, prihvatila je ocenu da četnici-rojalisti ne samo da nisu bili nikakvi "saradnici okupatora" nego su bili aktivni i dosledni "borci protiv fašizma". Zato su nedavno i pravno rehabilitovani, a dodeljene su im i boračke penzije. Ta elita je čak prestala da zvanično slavi Dan pobede >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 9. maja (1945), valjda zato što su četnici bili gubitnici a partizani dobitnici u Drugom svetskom ratu na našem tlu. Neki bivši komunisti pripadnici nove elite nastoje da "okaju stare grehove" time što bez ikakvog nijansiranja ponavljaju tezu o četničkom antifašizmu.
Pošto se u nas nastavljaju ideološko-politički sporovi o toj temi, osećam potrebu da joj se vratim polazeći od mojih ocena iznetih pre bezmalo petnaest godina. (Reč je o izlaganju na naučnom skupu "Jugoslavija u Drugom svetskom ratu 1941. godine", 2–3 jula 1991. u Beogradu, objavljenom u časopisu "Filozofija i društvo", IV, IFDT, Beograd, 1993, i dve godine potom dalje razrađenom u knjizi "Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije".)
U predvečerje Hitlerovog napada na Jugoslaviju, KPJ čini potpuno disciplinovanu sekciju Komunističke internacionale. Jugostaljinisti nameravaju pre svega da pomognu SSSR-u i sruše vladajući poredak u zemlji. Oni su podržavali Staljinovu politiku paktiranja sa Hitlerom: u Rezoluciji Pete zemaljske konferencije KPJ 1940. Drugi svetski rat se ocenjuje kao "imperijalistički", štaviše tvrdi se da su "engleski i francuski imperijalisti zapalili novi svetski požar".
Kad je video kako je aprila 1941. okupator dočekan u Zagrebu, Tito seli centralno rukovodstvo KPJ u Beograd. Gro partizanskih jedinica koje započinju ustanak jula 1941. u Srbiji činili su mladi koji su tek pristupili SKOJ-u i KPJ. Istina, i oni su zajedno sa starijim komunistima želeli da osvoje vlast, ali ih je barem isto toliko pokretao patriotski antifašizam. Kultura otpora i ustanka protiv stranog zavojevača, izrazita u srpskim krajevima Jugoslavije, takođe, je imala veliki uticaj na njih.
Dok se ne razlikuje motivacija vodećih komunista od ostalih, naročito mladih, ne može se dobro razumeti odnos između staljinizma i patriotskog antifašizma. Te dve komponente jugokomunizma bile su u tenziji, ali se staljinizam ipak pokazivao jačim čim bi se nametnulo pitanje prioriteta, pošto su za vodeće komuniste patriotizam i antifašizam imali pretežno instrumentalnu a ne intrinsečnu vrednost. Uostalom, suštinsku karakteristiku staljinističkog totalitarizma činilo je tretiranje svakoga i svačega kao čistog sredstva.
Tako je, primera radi, naknadnom ideologizacijom "utvrđeno" kako su komunisti imali odlučujuću ulogu u obaranju Sporazuma jugoslovenske vlade sa Hitlerom od 25. marta 1941, mada je njihov doprinos tome bio vrlo mali. Od mladih komunista i naroda skrivano je da je Tito odmah zamerio tadašnjem rukovodstvu komunista u Srbiji što je dopustilo sebi da ga ponese masovni antifašistički entuzijazam.
Dalje: KPJ je uputila poziv na ustanak protiv okupatora tek 4. jula 1941, znači tek posle Hitlerovog napada na SSSR. To je, inače, bilo u skladu sa Staljinovom ocenom da je samim tim bitno promenjen karakter Drugog svetskog rata – od imperijalističkog u oslobodilački.
Štaviše, jedan od prvih poteza vodećih ratnih jugostaljinista bilo je likvidiranje komunista koji su se suprotstavljali "boljševizaciji" KPJ. Tako je na oslobođenoj teritoriji ("Užička republika") u jesen 1941. zverski mučen i ubijen Živojin Pavlović, pisac knjige "Bilans sovjetskog termidora" u kojoj je kritikovao Tita zbog staljinizacije KPJ.
Kako se oslobodilački rat razgorevao, tako je sve više jačala težnja vodećih komunista da monopolišu antifašizam. Za početak ustanka protiv okupatora pobednik će najzad odrediti tek 4. juli 1941, dan kada je vođstvo KPJ pozvalo na oružanu borbu. Sve dok je bilo u stanju, to vođstvo je suzbijalo istinu da su takvu borbu pre njega poveli Srbi – nekomunisti u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini spasavajući se od ustaškog genocida.
Tezu o instrumentalizaciji antifašizma potvrđuju i "susreti" vodećih komunista sa ustašama na vlasti u Zagrebu pre Hitlerovog napada na SSSR, a pogotovo formalni pregovori marta 1943. opet u Zagrebu na kojima je partizanska delegacija predložila nemačkoj komandi obustavu međusobnih sukoba radi koncentrisanja na obračun sa četnicima pre tada očekivanog zapadnog iskrcavanja na jadransku obalu. Tito je do kraja poricao da su ti pregovori vođeni po njegovom nalogu, dobro znajući da bi istina bacila tešku senku na antifašističko čistunstvo, njegovo i njegove vojske.
Na odnos komunizma i antifašizma kod nas svetlo bacaju i glavne sheme preuzete iz staljinizovane istorije boljševičke revolucije i SSSR-a. Zato antifašizam nije bio smetnja jugokomunistima da "zaoštre klasnu borbu" i iz "buržoaske" odmah pređu u "proletersku" fazu revolucije uništavajući aktuelne i potencijalne protivnike i rivale, čak i one koji ništa manje nisu bili antifašisti. A kad je taj teror doveo do teških poraza, vođstvo KPJ i NOB-a u pravom staljinističkom maniru distancira se od njega kao od "levog skretanja", iako je bilo njegov inspirator.
(Sutra: I ustaništvo i kvislinštvo)
Profesor univerziteta i predsednik Srpsko-američkog centra u Beogradu
Svetozar Stojanović
[objavljeno: 01.08.2006.]
