Izvor: Blic, 04.Nov.2011, 03:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultur-rasizam
Čudo je čaršija, sa svojom filozofijom, svojim moralom, svojim ćudoređem, svojim zgražavanjem, svojom svojtom!
Čaršija ima svoje zakone. Jedan od temeljnih jeste onaj zdravog razuma. Za razliku od, uzmimo, nasilnika, na primer, koji otvoreno mrze sve što je drugačije i njima nerazumljivo, čaršija, taj konačni amalgam nacionalnog i demokratskog, zdravorazumski podrazumeva i presuđuje šta je prihvatljivo, a šta ne, šta se sme, a šta je nedopustivo.
Tek >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ponekad, u graničnim trenucima, onda kada se, na primer, dogodi gubitak ljudskog života, otkrije se esencijalna bliskost, uzajamnost i malovaroška solidarnost čaršije i onih nad kojima se čaršija, preko svojih glasnogovornika, kao, zgražava.
Odgovor na dnevni fašizam, tako, nije bilo šta suprotno, naprotiv: na delu je zdravorazumsko podrazumevajuće zgražavanje u vidu ublažavanja žestine kazanog ili počinjenog. Prostije rečeno, osuđuju se „ekstremi". Zato što su ekstremni. Suština se ne osuđuje. Naprotiv, suština se odobrava. To će reći - mislimo i delamo isto, samo manje esktremno, manje vidljivo, manje deklarativno. Pritajeno. Hinjski. Ispod žita.
Jedna od takvih stvari jeste i kultur-rasizam, ta uzvišena filozofija čaršije. To je ono gadljivo zatvaranje nosa pred propisanim lošim ukusom dok se, pažnjom i posvećenošću, tematizuje upravo to što se pod nečim takvim - podrazumeva. U nekim krugovima. U boljim kućama. U one dve kafane. U onoj emisiji.
Ispostavlja se da čaršija bdi nad svim tim nad čim se zgraža. Čaršija se tada bavi tuđim životima i naročito tuđim poslovima, ne osvrćući se na samu sebe. Jer da bi kultur-rasizam bio delotvoran, on uvek mora imat svog malog, sasvim malog drugog da bi se spram njega osetio velikim, važnim, boljim.
Volimo da se osećamo boljima od onih na koje se odnosi presuda o njihovoj malenkosti i našoj veličini. Onda ne moramo da zavirujemo u ogledalo.
Povezane vesti: Letnji bioskop Stvar ukusa O korektnosti
