Izvor: Blic, 31.Jan.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuka i motika
Knezu Milošu se pripisuje ona narodna a politička umotvorina da je opasno kad narod ćuti. Dobar deo analitičara ozbiljno ovih dana razmatra jednu vrstu apatičnosti srpskog građanstva, nedostatak vidljivije pobune protiv ekonomske, pre svega, pa i političke situacije u zemlji.
Ima tu pomalo i trendovskih manira: svet oko nas se trese a ovde mrtvo more. Nemalo puta pitali su me proteklih nedelja da li je u Srbiji moguć tunišanski scenario.
Nisam neki ekspert za >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tu severnoafričku zemlju iz koje je krenuo "saharski požar”, ali mi se čini da se tako nešto ovde neće ponoviti, makar zbog okolnosti da je svima jasno da je vlast smenjiva i izborima, dok je odbegli Ben Ali, vladalac Tunisa, pobeđivao u pet izbornih ciklusa s brojem glasova koji se bližio onim čuvenim 104 odsto koliko je Milošević dobio kad su se jednom socijalisti preigrali brojeći glasove s Kosova.
U jednom kafiću u Tunisu domaćin mi je, pre par godina, pričao vic o čoveku koji je glasao za Ben Alijevog protivkandidata pa kad je to rekao ženi, ona mu je savetovala da trči na izborno mesto i da kaže da je pogrešio. "Ne brinite”, rekli su mu tamo, "videli smo to i sami i već smo ispravili.”
Osim ekonomskog posrtanja, naime, za ulični prevrat potreban je i osećaj političke bespomoćnosti i moralne degradacije. Čak bih rekao da je to stanje narodnog duha, pre nego stanje stomaka, glavni okidač ozbiljne pobune.
Nisam sklon ni mišljenju gnevnih, a mahom salonskih propagatora pobune koji govore o nekakvom rajetinskom mentalitetu srpskog naroda, odnosno da su se već, i to odavno, stekli uslovi da rade motke, aman narod pokorno saginje glavu. Ovi tribuni pobune "koja samo što nije počela” deluju još neubedljivije od onih koji su na vlasti. Oni, sve manje u potaji, nadu polažu u političke sile s kojima se u principu ne slažu, čak ih i duboko preziru, ali odnekud veruju da bi ovi mogli biti izvršioci političkih radova u njihovo ime. Takav je slučaj s najavljenim mitingom Srpske napredne stranke.
U autorskom tekstu u "Politici” Zoran Stoiljković, sociolog sa beogradskog Fakulteta političkih nauka, između ostalog, piše: "Čini se, pre svega, da mora da postoji jasan, dovoljno očigledan i ogoljen povod koji će pokrenuti lavinu nataloženog nezadovoljstva, odnosno predstavljati onu 'kap koja preliva čašu’, koji ukida svaki privid o postojanju bar kvazidemokratske fasade režima pod kojim se živi.
Izborna krađa ili farisejsko grcanje nad patnjama sugrađana uz istovremeno gomilanje funkcija, prihoda i davljenje u korupciji su primeri takvih situacija” Na rečima barem, naša je politička elita svesna patnji građana i svako malo izražava žalost što je to tako. Nije i da nema primera gomilanja funkcija, prihoda i korupcije, ali oni su nekako u senci pitanja hoće li se Nata razvesti od Dače, ko je 'vatao Uršku na "Dvoru” i guranja nosa u bočice familije Željka Mitrovića.
Ne bih iz toga izvlačio generalni zaključak da mediji nisu na visini zadatka. Neki ovde od medija očekuju isto što očekuju od Tome Nikolića: da kreiraju pobunu i demonstracije što, u suštini, nije nemoguća misija, ali je očigledno da se još nije stekla kritična masa. Odnosno da ljudi racionalno procenjuju da će izbora biti uskoro i da će to biti prilika da iskažu svoje mišljenje o stanju državnih poslova.
Do izbora će sigurno biti socijalnih potresa, štrajkova, kao što je ovaj aktuelni štrajk prosvetnih radnika, i sličnih ispoljavanja nezadovoljstva, ali neće biti pobune masovnih razmera ukoliko političari ne naprave neku baš veliku glupost. A kakvi su, pa još nervozni, ni to nije isključeno.
