Izvor: RTS, 10.Maj.2021, 09:01
Kuda vodi razbijanje nacionalnih mitova
Nema zamašnije stvari u poslednje vreme od razbijanja stereotipa u kulturi i detronizovanja nacionalnih kanona. Sve to liči na salonsko nagvaždanje, tipa: srušimo kralja, u pepeo sa zabludama, sve nacionalne veličine su buli ljudi, i slično. Niko ne razmišlja, a najmanje oni koji se za to najgrlatije zalažu, kako bi izgledali ti procesi da se stvarno sprovedu.
Hajdemo da pokušamo da zamislimo jedan dosledni mehanizam detronizovanja i demistifikovanja >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << neke nacionalne veličine.
Uzmimo najpre zatečenu situaciju: nacionalni heroj nalazi se u čitankama kao primer i uzor deci koja kreću u školu i tamo, pretpostavlja se, treba zavole svoju istoriju, svoj jezik, svoj narod. Nacionalna veličina je sve to u ljudskom liku. On ili ona je heroj koji je oduvek znao šta je njegova uloga, koji je njegov cilj i koliko će ga patnje koštati da do cilja stigne, ali na tom putu nikad nije odustao.
Ne, kazaćemo sada, to se nije tako dešavalo! I nije!
Nacionalni heroj nije se rodio kao takav. Bio je obično dete, okružen braćom i sestrama, voleo je da se igra i on u pesku. Ali, onda je stasavajući na školama postao opijen nacionalnim idejama. Ostavio je velika dela. Pretpostavimo da je napisao odista divne pesme koje su inspirisale generacije.
Hajdemo sada heroje da predstavimo kao ljude i na neki način ih svučemo u blato. Kao roditelji nisu bili uzor. Često su bili odsutni, venčani za svoje ideje, vrlo verovatno po zatvorima tlačiteljskih režima godinama. Dakle, grozni roditelji. Dalje, bili su kavgadžije. Promenili su za života nekoliko grupa ljudi kojima su verovali. Možda možemo dokazati da su neke izravno ili posredno upropastili i predali u ruke režimu. Na kraju bili su samo ljudi: voleli su žene, povremeno terevenke, neki od njih su u besu udarili na brata i slično.
U redu. Hajdemo sve to da unesemo u čitanke, uz pretpostavku da ipak zaključimo da su pesme koje su nadahnjivale generacije i dalje vanvremene, jer to je sasvim moguće i dobričine su poslednji koji pišu veliku poeziju.
Šta onda imamo? Idemo brzo u osnovnu školu.
Reči nastavnice: ova pesma je, deco, i dalje divna. Ona govori o otadžbini koja zove svoje sinove da je oslobode, "sred vrele tanadi koja fijuču svuda", uvereni da će se vratiti kući s vencem lovora na glavi ili nikad više, ili nikad više...
Ali, deco, nastavlja nastavnica, čiku koji je napisao tu pesmu do juče smo zvali nacionalnim herojem, a sada - zahvaljujući radu predanih razbijača mitova - moramo da kažemo da je bio obično đubre od čoveka.
Kako je to moguće, učiteljice, pita najpametniji učenik, ponos učiteljice. A ona kaže, pa vidite, to vam je život: morate da naučite da pokvarenjaci imaju dara, a dobričine ne mogu da pomognu ni sebi ni drugima...
Ako neko misli da se ovako prave kritički odgojeni građani, je mislim da nije u pravu. Ovo je najkraći put da se pravo iz čitanke, deca odgoje u sociopate...
Ovde, naposletku, treba primetiti dve stvari. Najpre, o nacionalnim veličinama mi odrasli koji smo profesijom vezani za proučavanje njihovog života i dela, uglavnom sve znamo, pa nam "razbijači mitova" mahom otkrivaju toplu vodu nastojeći da sami sebe inaugurišu u neke nove nacionalne heroje koji rušenjem onih starih postaju glavni junaci neke nove folklorne scene.
I drugo: oni koji znaju sve o nacionalnim veličinama, nisu glupi. Svesni su da se nacionalni heroj u čitankama mora prikazati samo u svetlu svojih pozitivnih osobina, a da se mene života, usponi i padovi i kritička izdanja njihovih tekstova moraju sačuvati za akademska ispitivanja.
Najzad, ne radimo samo mi Srbi tako. To čine i Amerikanci, Norvežani, Holanđani i svi drugi. Tamo, međutim, nikom ne pada napamet da Rembranta, braću Van Ajk, ili Linkolna deci predstave bilo kako drugačije nego kao svetle vodilje, barem ne u lekcijama u osnovnoj školi.
.jpg)
