Izvor: Blic, 23.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kud koji
Nemam osobito zadovoljstvo što sam, pronađoh, u času kada je Partizan izbačen iz Kupa Uefe zbog nekoliko desetina ljudi fundamentalno nezainteresovanih za fudbal, ali životno zainteresovanih za šorku, predvideo ovu stvar sa Đukićem. Ko će - ko bi mogao - zadržati ambicioznog i ozbiljnog mladog stručnjaka u poluregularnom lokalnom takmičenju, ako bilo ko drugi bude hteo da ga motiviše kakvim međunarodnim izazovom? To je bilo pitanje koje je tada, može biti, delovalo kao hipotetičko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << onom ko, makar i ne bio na huliganskoj strani stadiona, nego na još gorem mestu - u centralnoj loži, ne razume da su se stvari u glavama ljudi, pa tako i na terenima izmenile. Stubokom izmenile, rekli bi u Hrvatskoj; tamo su to, uostalom, shvatili.
I možda baš u tome počiva srž problema. U Hrvatskoj živi svet koji sluša istu odvratnu muziku, jede isto spaljeno crveno meso i loče istu - ili neznatno različitu - brlju kao i ovde. No, odlučivši nekoliko stvari u vezi sa svojim životima, tamo su rešili da jedno vreme ne budu očigledno primitivni, nego da tu činjenicu bar malo prikriju. I tamo na tribinama stanuju huligani kojima je važnije ono što se među njima zbiva od onog što bi se možda moglo dogoditi na terenu. Tamo imaju Dinamo, a Dinamo ima Ligu Kupa Uefe. Imaju i Slavena Bilića, očigledno majstora. U Srbiji su transparentniji: ovde gajimo iluzije o veličini, Kosovu, autentičnosti. Tamo imaju Mamića, taj se skida go po aerodromima i skupo prodaje fudbalere; ovde nemamo ništa slično: samo sića, a striptiz na splavovima.
Nije, međutim, poenta utvrđivati razlike između života i fudbala među braćom po rđavoj glazbi. Hoće se reći kako, eto, u susedstvu - a mi se imamo porediti sa susedima koji su bolji od nas, ne sa onima koji su lošiji ili, po našem običaju, mnogo boljima ("Pa šta, ni Engleska ne ide na evro") - imaju izvesno rešenje. Regularno takmičenje, pristojni tereni, legalni tokovi novca, jak nacionalni tim, o tome se, dakle, radi.
Vratimo se, pak, Đukiću. Iako, budući da sam navijač još uvek zainteresovan za fudbal, žalim za njegovim odlaskom iz Partizana, ne mogu da ne razumem njegovu odluku. Imajući pred sobom još pola godine u kojima bi, kraj ovako loše Zvezde, svakako uzeo titulu (ili dve) u nevažnom takmičenju, lišen mogućnosti da se isproba protiv jačih timova, s pozivom u reprezentaciju kojoj će biti istinski prvi selektor (Klemente je već sad teška praistorija, što je uostalom uvek i bio) i s kojom počinje od nule, doduše - ne pozitivne nule, Đukić je, dakle, mogao samo jedno: uzeti svoju sudbinu u svoje ruke. Zavisiti od ćudi promenljivih uprava u tranzicionim uslovima, ratovati sa besom nazovinavijača koji, po sopstvenom priznanju, ne daju pet para za događaje na terenu, ni pišljiva boba za čast tima u koji se, kao, kunu - sve to baš i nije izazovno za čoveka koji je izvesno vreme u svom životu bio stub jednog od boljih evropskih timova. Mislim na Valensiju, da ne bude zabune. Mada, i u reprezentaciji je bilo tako, kada je uistinu zavisilo od njega. Treba li još dodati kako je reč o mladom čoveku? Treba. Osobito u svetlu činjenice da je neko u Partizanu pomislio kako bi dovođenje penzionera s očajnim poslednjim rezultatima bio izvrstan potez. Probali smo s umirovljenikom na nacionalnom nivou, više puta: nije išlo.
Govorim, dakako, o Petkoviću. On, možda, nije loša solucija za Partizan do kraja ove sezone. Orijentisan na sitan rezultat, ne na igru, on bi, izvesno, priveo Partizan tituli. Ali, pokazalo se, on nije - ili više nije - dovoljno ambiciozan ili odvažan u situaciji u kojoj je svaka utakmica odlučujuća. U evroatlantskim integracijama, zvanim Liga šampiona, Kup Uefa, Partnerstvo za mir, Nato, EU ili kako se već to zove, valja juriti majstorstvo ne bi li se stiglo bar do mediokritetske sredine. To je teorija izazova. O tome stariji čovek, junak mog fudbalskog detinjstva, ne voli da razmišlja. A verovatno nije ni logično. Sve u svoje vreme, kaže narod, pre nego što stušti u sebe dupli vinjak i malu kiselu. Zvečku ili rubin, sasvim svejedno.
Ode, znači, Đuka međ bele kragnice. Ako je, kao što potpisnik misli, on srpska inačica Slavena Bilića, a tako sugeriše smirenost, samosvest, savremenost i sluh za suštinu - ta četiri "s" hrvatskog fudbala, onda je Đukić takozvano idealno rešenje. Samo da ga Valensija, koja se očigledno muči s Kumanom, ne pozove za nekih godinu dana, kada već krene, recimo, uspešan ciklus utakmica sa Francuzima i Rumunima, na primer. Kako tek tada odoleti, kad znaš ko ti sedi na Terazijama?
I da zaključimo: Đukić je veliki gubitak za Partizan, i ogroman dobitak za reprezentaciju Srbije. Paradoks je u tome što Partizan bolje stoji nego nacionalni tim, ali da paradoks bude potpuno ovdašnji - nema to kome pokazati: na drugoj strani, tim kome je jedini zadatak da igra internacionalne utakmice imaće ozbiljne muke da pronađe sebi bilo kakvog jakog partnera kada ceo fudbalski svet zna koliko su ovdašnji fudbaleri naloženi na prijateljske utakmice. I ko na njima igra. I zašto.
Svemu su, dakle, krivi oni koji su Partizan oterali iz Evrope. Za njih, opet, kriva je uprava, kako ona dugogodišnja, tako i ove, privremene.
A za Partizan ima rešenja: ja znam jednog čoveka koji je zimovao u pristojnom takmičenju. Znaju ga i svi drugi.
Pak si bumo vidli.
