Izvor: Studnel.com, 05.Feb.2016, 18:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ksenija Atanasijević – zaboravljeni genije
Ksenija je rođena u Beogradu, u porodici oca upravnika opšte bolnice i majke svešteničke ćerke. Majka joj je, nažalost, umrla odmah nakon što ju je rodila, ali je zato veliki uticaj na njen kasniji život imala njena maćeha, druga žena Ksenijinog oca, Sofija. Sofija je bila prosvećena nastavnica Više ženske škole u Beogradu. U detinjstvu, Ksenija se najviše družila sa svojim komšijama, Rastkom i Nadeždom Petrović, čuvenim pesnikom i slikarkom. Čak se i danas >> Pročitaj celu vest na sajtu Studnel.com << spekuliše da je Ksenija bila Rastkova nikad prežaljena ljubav iz mladosti.
Nakon završene gimnazije, Ksenija upisuje studije filozofije i klasičnih jezika na Beogradskom univerzitetu koje je morala da prekine 1914. zbog početka Prvog svetskog rata, pa je diplomirala tek 1920. godine. O njenim studentskim danima ostalo je zabeleženo da je, kao i većina tadašnjih studenata, imala ogroman strah od svog glavnog profesora Brane Petronijevića. U nekoliko sačuvanih pisama, Ksenija piše da su njegova predavanja izuzetno naporna, toliko da se dešavalo da se studenti na njima onesveste, da Petronijević koristi svaku priliku da sa fakulteta otera svakoga ko je intelektualno inferiorniji i da je neretka pojava plač studentkinja. Ipak, Petronijević je mladu Kseniju zapazio i ona je nezvanično proglašena njegovom naslednicom.
Foto: www.wannabemagazine.com
Dalje školovanje Ksenija je nastavila u Ženevi i Parizu da bi konačno doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine. Branila je doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem, a pitanja komisije, kojom je predsedavao Petronijević, šetala su od filozofskih pitanja do Brunove više matematike, ali se Ksenija pokazala itekako sposobnom da na njih odgovori. Dalja karijera, nažalost, nije tekla ni upola tako glatko. Ksenija je, naime, imala problema da dobije mesto docenta koje je toliko želela. U korist joj nisu išla ni brojna ogovaranja zavidne čaršije i bulevarske štampe o njenoj tajnoj vezi sa profesorom Petronijevićem, zatim o vezi sa njenom drugaricom Zorom i na kraju o vezi sa čuvenim oženjenim beogradskim doktorom Milanom Markovićem, koji se razveo od svoje žene i oženio Ksenijom. Ipak glavni prikriveni razlog za nedobijanje mesta docenta bio je njen pol.
Na kraju ipak dobija mesto docenta na predmetu Istorija klasične filozofije i na tom mestu ostaje četiri godine. Tada je predložena za mesto vanrednog profesora koje, posle velike borbe, ipak ne dobija jer se većina njegih kolega, uključujući i profesora Petronijevića koji ju je do tada podržavao, urotila protiv nje. Zamerano joj je da se nedovoljno učtivo javlja ostalim profesorima, da joj je ponuđeno mesto u Holandiji kao i plagijat jer na jednom svom predavanju nije tačno navela ime i prezime autora koga je citirala. Ali iza svega toga, glavni razlog opet je bio njen pol. Bio je to kraj njene univerzitetske karijere. Za ovo kratko vreme, Atanasijevićeva objavila je preko 215 naučnih radova od kojih su najznačajnija: Počeci filozofiranja kod Grka, Epikurova doktrina, Smisao i vrednost egzistencije, Etika feminizma i mnoga druga.
Posle odlaska sa Univerziteta, Ksenija je radila u Ministarstvu prosvete, a zatim u Univerzitetskoj i Narodnoj biblioteci. Pre Drugog svetskog rata odbila je da potpiše Apel srpskih intelektualaca, pa je neko vreme provela u zatvoru. Do kraja života je držala popularna filozofska predavanja po Beogradu i na Kolarčevom univerzitetu.
Umrla je 1981. godine u 88. godini života i sahranjena je u Beogradu. Kako nije imala potomke i nije imala nikoga ko bi plaćao grobno mesto, grob je prekopan i prodat novim vlasnicima, tako da danas ne postoji nikakvo obeležje gde je sahranjena prva srpska žena doktor nauka. Bila je zaboravljena sve do 1970. godine, kada se za njen život i rad ponovo javlja interesovanje.
Izvori: bastabalkana.com, riznicasrpska.net.
na danasnji danksenija atanasijevicfilozofijauniverzitetbiografija
