Izvor: Politika, 04.Nov.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krugovi onih koji „nemaju moralna prava”
Skup onih „koji nemaju moralna prava” je u demokratiji – prazan skup. To je u prirodi morala – osuđuje se delo, ne čovek
Moraju li se moralni sporovi rešavati tako što jedni drugima oduzimamo moralna prava ili je dovoljno da ukazujemo na greške koje činimo? Neke stvari su kažnjive po zakonima, neke stvari su za moralnu osudu, neke stvari su protivne dobrim pravilima i o svemu tome se može raspravljati bez oduzimanja moralnih prava, ali mi u Srbiji nekako više volimo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da moralne sporove rešavamo jednostavno: nema čoveka, nema problema. Zašto da osuđujemo samo greh, kad možemo odmah i grešnika?
Oduzimanje moralnih prava se dešava prvenstveno u jeziku, a onda se iz jezika seli i u druge sfere. Ponekad je ovo oduzimanje sasvim neprimetno i uobičajeno. Prošle nedelje je ministar pravde preduzeo sličnu operaciju promenivši ton u odnosu na štrajk advokata, kada ih je optužio da se ovde više ne radi o profesionalnim razlozima i interesima advokata, već o sprezi tajkuna i politikanata čiji je glavni cilj sprečavanje osude poznatog biznismena. Na ovaj način ministar je zapravo jednom krugu ljudi pripisao barem dve stvari – da slušaju nečije naloge i da to kriju – a obe te stvari su moralno diskvalifikujuće. Naravno, advokati su odgovorili da to nije tačno i da je besmisleno da postoji tolika zavera advokata, ali su se i oni zadržali na tome da je ministrova tvrdnja netačna, a ne i da je protivna dobrim demokratskim običajima. U demokratiji, naime, nije legitimno nekoga diskvalifikovati zbog pretpostavljenih unutrašnjih motiva i zavera, a ministrova izjava je bila upravo to. Ona je samo uvijen ad hominem argument i nema nikakve veze s pitanjem notara i prava advokata da prave ugovore.
Ova promena registra, od teme koja se tiče interesa ljudi do teorije zavere, nije nikakav incident u našoj javnosti. Pre bi se reklo da se radi o pravilu. I u skupštini se mogu čuti poslanici vlasti koji o opoziciji rutinski govore kao o „onima koji ne žele dobro Srbiji” ili „rade protiv interesa Srbije”, što je ponovo isključivanje iz kruga onih koji žele dobro samo na osnovu pretpostavke o unutrašnjim motivima. Kod nas opozicija nije politička strana koja predlaže alternativne programe vladinim, nego strana koja za razliku od vlade „ne želi dobro Srbiji” i, naravno, zbog toga nema moralna prava na kritiku ili na ponovni dolazak na vlast.
Čak i kada istu tu opoziciju kritikuje nezavisna javnost pravi se ista greška. Ako stranke opozicije danas govore o cenzuri i kontroli medija, često se odgovara: „A šta ste radili vi?” I potpuno je legitimno i neophodno tu kritiku od strane opozicije staviti u kontekst dugogodišnje medijske kontrole. Ali, pravo da se opoziciona kritika stavi u kontekst ranije prakse, ne znači da opozicija danas nema moralno pravo da kritikuje vlast zbog kontrole medija. Naime, svako ima pravo da kritikuje, jedino mora da istrpi i pravo drugih da se ta kritika stavi u kontekst.
Ukratko, skup onih „koji nemaju moralna prava” je u demokratiji – prazan skup. To je u prirodi morala – osuđuje se delo, ne čovek. Ovu vrstu morala pokrenulo je hrišćanstvo onda kada je Hrist u raj pustio i prestupnike, prostitutke ili siromašne, sve koji su ranije bili isključeni kao besprizorni. Danas moralna prava imaju i pripadnici stranaka iz devedesetih, tajkuni, pripadnici stranaka koji su korumpirali tzv. tranziciju, nacionalisti, opozicija, jednom rečju, svi.
Nije ovaj stav uobičajena stvar u Srbiji. Pa ipak, novinari i mediji u kojima oni rade morali bi biti grupa koja brani univerzalna moralna prava. Često su, međutim, oni ti koji delu javnosti željnom da osuđuje i kažnjava bacaju jednu po jednu žrtvu.
Urednik sajta filozofijainfo.com
Vladimir Milutinović
objavljeno: 04.11.2014.
