Izvor: Blic, 15.Avg.2010, 01:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krug se zatvara
Naslov sam pozajmio od Knuda Pedersena, norveškog nobelovca poznatijeg po književnom pseudonimu, Knut Hamsun, i najpoznatijeg kvislinga, ne računamo li eponimnog norveškog predsednika, nesrećnog Vidkuna.
Hamsunov poslednji roman, remek-delo, ako mene pitate, napisan je četiri godine pre drugog velikog klanja, onog u kojem je Nobelovac ostao dosledan – nekrolog Hitleru, na dan pre nego što će se ona dva Rusa ispentrati na ruševine Rajhstaga sa crvenim barjakom, poslednji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je iskaz nacional-romantičarske ljubavi spram osvajača, one iste koja je gluvog Ludviga pokrenula u pisanje Treće simfonije. U Jevropi beše sedmi maj četrdeset pete, kraj velike iluzije.
U nas ta stvar još traje. Evo, Radomir Antić, izbornik serbski, u odlučujućoj bici za sto hiljada (i brojem: 100.000) jevara na mesec, nekome je dodelio titulu "kvislinga”. Nacional-romantičarski zanos kojim je suvereno vladao izvesno vreme, poglavito od tekme sa Rumunima, a koji je, pak, svoj najviši stadijum proizveo u susretu sa urugvajskom šalom od sudije – doduše, na španskom, taj, dakle, zanosni diskurs prometnuo se u prilično ozbiljnu optužbu. Jer, "proklet bio izdajica svoje domovine”, taj neimenovani (ili je posredi grupa), što nam kvari sreću. I gramatiku.
Ne znam na koga je Radomir Treći mislio. Ko se to umeće između selektora i naroda, manj ako nisu fudbalisti sami? Nisu. Oni samo "rade svoj posao”, stara izlika za podvijanje repa. Pa, ko je onda kvisling? Onaj subotički direktor?
Teške reči, očevidno izrečene u napadu povređene taštine, tako, ostaju nejasne, baš kao i poslednja igra reprezentacije Srbije protiv Grčke. Ta je utakmica bila sve samo ne prijateljska. U nju su štošta investirali Grci, novog selektora ponajviše, potom mi, starog selektora, onda on, selektor, sam – svoj poljuljani ugled kao i potrebu za podrškom, a nešto je uložio i stručnjak za gotova jela na privremenom radu u nogometu. I biće da je potonji najviše profitirao, ipak je to poslovni čovek od karijere. Da je Antara satro Grke, k’o što nije, sad bismo pripovedali o uobičajenoj srpskoj gluposti, jalu, zavisti, nepočinstvima. Antić, pak, odigrao je loše, a na tribinama sa čulo tačno ono što se moglo očekivati, i tačno onim intenzitetom. Jer, naravno da je besmislica smeniti selektora na tri nedelje pred početak novog takmičarskog ciklusa, baš kao što je besmislica nazivati bilo koga izdajicom domovine zato što gleda da na tebi uštedi. Desetak hiljada prisutnih, kao od bede je pozdravilo selektora, jer ništa drugo nisu imali za pozdraviti. Iz nekog neobičnog razloga, utakmicu je počeo nekakv neobičan kombinovani tim, u formaciji u kojoj se od Žigića tražilo da bude Drogba. Da su ona dvojica otišli kod Dujkovića, on bi možda još bio selektor mlade reprezentacije, ali nisu: odigrali su jedno besmisleno poluvreme, i nešto pride.
Trebalo je da se na terenu pojavi Kolarov, a pre drugih Tošić, pa da se srpski nacionalni tim, kako to voli reći najbolji srpski komentator, ustroji kao preduzeće za igranje nogometa, a ne tek učesnik pokazne vežbe iz odnosa volje i moći. Za promenu, kao i za poslednjih dva-tri, za grčki gol krivac je najbolji srpski igrač, kapiten pobednika Komjuniti šilda. Užička republika u previranju.
Elem, pobedio je Karadžić. Smanjiće Antiću platu, jer, zna to stari diša, bolje pedeset hiljada srpskih evra mesečno, kad već ne može stotinu, to je ta visoka patriotska logika oko koje nema spora. Trajan beleg, međutim, ostaje na Antiću. Njegova se narodnjačka harizma rastalila još onog junskog dana protiv Gane. Sada on više nije Spasilac i Preporoditelj, nego samo običan fudbalski trener, jedan od mnogih koji u Fifinoj galaksiji deli parče velikog i zamamnog kolača, čovek gramatički nejakog diskursa i nedovoljno jasne vizije igre. Tačnije, vizija je unekoliko jasna, ali, ispostavlja se, nije dostatna da se zanavek promeni večito srpsko prokletstvo u fudbalu – sudije, igra protiv jakih protivnika, pouzdana solidnost i njeno odsustvo. Jeste, Antić je tukao Nemce, ali mi, što zbog poslednjih pet-šest utakmica, što zbog njegove retorike, više nismo sigurni da li je to posledica slučaja ili ozbiljnog promišljanja. Očevidno nespreman na formalnu, neformalnu, utemeljenu ili neutemeljenu kritiku, dakle – nedovoljno spreman na javni život, a to mu je, volens-nolens, deo posla, selektor je izgleda izvojevao srećan kraj za sapunicu u kojoj se našao, ali je, na dužu stazu, izgubio štošta drugo, stavljajući svoj ugled, ali i teško stečeni ugled tima (za koji je prevashodno zaslužan, da ne bude zabune) va bank: svaka od četiri sledeće utakmice biće odlučujuća. Logika govori da se prve tri ima dobiti, eventualno jednu odigrati nerešeno, ali, svakako, nijednu se ne sme izgubiti. A ona protiv Italije, u takvoj postavci stvari, jeste prijemni ispit za školu u kojoj se ponovo stiče izgubljena čast. Kandidat, međutim, biće odsutan. Telom, nadati se, ne i duhom.
Krug se, dakle, zatvara, ko bi gori, sad je doli, kako već biva. Knut Hamsun nije kažnjen za svoj moralni delikt, mislilo se da je lud. Ispostavilo se, docnije, sam je to ispisao uostalom, da je znao šta radi. Pola veka kasnije, ostaje njegovo delo, a ne zaboravlja se njegov angažman.
Suština kruga je u odsustvu početka i kraja.
