Izvor: Politika, 08.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kroz prizmu ljubavnih odnosa
Ako bismo želeli da izdvojimo lajtmotiv ostvarenja koja su obeležila ovogodišnji Festival autorskog filma, svakako bi to mogla biti komunikacija među različitim polovima, generacijama, različitim kulturama i etnicitetima, jezicima, religijskim i vrednosnim sistemima uopšte. Ali, govorimo i o njenom negativnom polu, nemogućnosti da se ona ostvari, o konfliktima, i o njihovom prevazilaženju. Dramaturški složen i zahtevan, "California Dreamin", minuciozan film rumunskog reditelja Kristijana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nemeskua, govori pak o višeslojnim komunikacijama – najpre, to je komunikacija i konflikt ćerke tinejdžerke i oca udovca, šefa železničke stanice u rumunskoj pograničnoj oblasti koji zaustavlja konvoj NATO-a sa američkim marincima. U rumunskom selu, slici devalviranih vrednosti, meštani su u sukobu, pokušavajući da zloupotrebe prisustvo Amerikanaca. Američki marinac, pak, upušta se u kratku avanturu sa šefovom ćerkom. Taj višeslojni portret savremene Rumunije, uz karnevalsku atmosferu koja priziva užas, Kristijan Nemesku donosi samo sa prividnom lakoćom. Junakinja odlazi na studije u Bukurešt, i u finalnoj sceni njena crvena odeća sugeriše večni balkanski nemir, haos i kob.
Ljubav će nas uništiti
Najveći broj ostvarenja sa ovogodišnjeg festivala autorskog filma ipak govori o komunikaciji među polovima, od kojih dva to čine kroz komični prosede. Film "Dva dana u Parizu" glumice i rediteljke Žili Delpi kroz ljubavni odnos Marion i Džeka sučeljava dve kulture – galsku hedonističko-erotičnu i američko-jevrejsku, umnogome konzervativniju. I pored kulturoloških i vrednosnih razlika, rediteljka ipak donosi mogućnost prevladavanja konflikta i hepiend. Za razliku od Žili Delpi i "Dva dana u Parizu", američka rediteljka Sesilija Minuči u svom ostvarenju "Isteklo vreme", uprkos komičnom tonu koji prati odnos dvoje tridesetogodišnjaka zaposlenih u parking-servisu, ne donosi nadu. Za nemogućnost komunikacije odgovoran je muškarac – narcisoidan i egocentričan.
Spočetka razigrana, karnalna i vitalna "Letnja kiša" Antonija Banderasa (koji se ovoga puta okušava samo kao reditelj) o odnosima među polovima progovara jarkim tonovima u fotografiji, privlačnim apolonskim telima tinejdžera i dvadesetogodišnjaka, a kroz naratora, neuspelog radijskog voditelja, donosi melanholičnu najavu prestanka tog erotskog i sangviničnog naboja. Ni jedan od mladića ne ostaje u odnosu sa devojkom – leto postaje terminalni stadijum bolesti nemogućnosti ostvarenja veze. Po tonu i atmosferi, Banderasova poetika citira čuveni film nostalgije, "Američke grafite" Džordža Lukasa.
Još jedan tragični ljubavni odnos portretiše i reditelj Alan Korbijn u filmu "Control", filmskoj biografiji Ijana Kertisa, vođe postpank benda "Joy Division". Čitava poezija i poetika Ijana Kertisa, kao Weltschmertz druge polovine 20. veka, sublimira ljubavna iskušenja – Kertis je nadasve poeta, i njegove kultne pesme "Love Will Tear Us Appart" (Ljubav će nas uništiti) i "Atmosphere" (Atmosfera) vrhunci su rok poezije proteklog veka. Kertisova mladalačka ljubav prema Debi koja će postati njegova supruga, a potom i opsesija novom muzom, egzotičnom Belgijankom Anik, probudiće raskol u ionako rastrojenoj psihi – Kertis će u 23. godini neposredno pred veliku inicijaciju na američki kontinent izvršiti samoubistvo.
Žanrovski odmak i audio-vizuelni eksperiment ovogodišnjeg Festivala autorskog filma predstavljao je auto-remiks strip autora i reditelja Enkija Bilala, "Cinemonster", koji rekombinuje "Bunker palas hotel", "Tiko Mun" i "Besmrtnu". "Besmrtna" je svakako najkompleksnije ostvarenje u kome bog Sunca i života Horus silazi na zemlju da ljude vrati njima samima. Ali ovom božanstvu je potrebno nečije telo kao medijum, i on ulazi u Nikopola, nekadašnjeg vođu pobunjenika protiv autokratske vlasti. Devojka po imenu Žil Bioskop, obolela od amnezije, i Nikopol, dva strana tela, dva nepoznata i usamljena bića, započinju ljubavni odnos, i to božanskom intervencijom, u jednoj mračnoj halucinantnoj budućnosti najgoreg od svih mogućih svetova.
Izuzetno provokativan i za konzervativna društva kontroverzan jeste film argentinske autorke Lusije Puenco "XXY" – priča o tinejdžerki hermafroditu čije roditelje razara sasvim iracionalna krivica ali i strah od odgovornosti i odluke da svom detetu zauvek determinišu život kroz pol koji će odabrati. Aleks (čije je i ime androgino) sa sinom porodičnih prijatelja doživljava i prvo ljubavno iskustvo, i to kao muškarac, iako njihova erotska igra započinje iz pozicije Aleks kao žene. Ova metafizička pozicija omnipotencije, i sveseksualnosti, taj alhemijski ideal androgina, nije za smrtnika u okruženju koje je i dalje surevnjivo prema bilo kojoj vrsti različitosti. Mogućnost izbora zapravo je prokletstvo a ne dar. Ta izuzetno delikatna tema seksualne orijentacije uvek donosi tragiku jer problematizuje identitet jedinke uopšte.
Odlasci u tišini
Kroz motiv ljubavnih i erotskih odnosa muškarca i žene intrigantna su i dva ostvarenja turskih autora. Reditelj Ozer Kiziltan u filmu "Takva – strah pred Bogom" donosi šizofreni lom bogobojažljivog junaka rastrzanog između ljubavi prema Bogu i zatomljene, ugušene seksualnosti, koja kao pritajena zver opseda snove i podsvest. Za razliku od ovog filma u kome žena ostaje samo fantazam, Šejtanovo iskušenje, u filmskoj priči drugog turskog autora, Nuri Sejlana, u "Podnebljima", odnos je proživljen ali i iscrpljen. "Podneblja" su minimalistička u svom prosedeu a kosmička u dometima – sredovečni profesor istorije umetnosti i njegova mlada partnerka, televizijska producentkinja, prekidaju vezu nakon letovanja – ponovo muškarčev egocentrizam i samodovoljnost, nemogućnost osluškivanja suptilnog bića žene, uništavaju odnos.
Poput ciklične smene godišnjih doba, kao kulturološki sudar i psihološka temperaturna razlika turskog primorja, Istanbula i brdsko-planinskog istoka Turske, jedan odnos survava se u beznađe. Muškarac fotografiše ruševine hramova i bogomolje, a žena sa televizijskom ekipom orkestrira snimanje fikcije, ljubavne priče iz jedne daleke epohe. Avion kojim odlazi muškarac predstavlja šum u audiosignalu, nešto što remeti snimanje televizijske scene, a zapravo je emocionalni ožiljak koji ostaje na ženinoj mentalnoj mapi. Autentičnosti ove priče svakako doprinosi i sam glumački par – to su zapravo reditelj i njegova supruga. I kao da se stihovi Ijana Kertisa nadvijaju i nad ovu sudbinu – Odlazi u tišini/ Ne odlazi u tišini/ Tvoja zbunjenost/ Moja iluzija/ Poput maske samoprezira...
Ako izuzmemo neinventivno snoviđenje Alana Rob-Grijea, "Gradiva", posvećeno slikaru Eženu Delakroa i putenosti ženskih tela u arapskoj kulturi, jedan redundantni i zamorni, samodovoljni opsesivni autorov lik, zaključimo da je ovogodišnji Festival autorskog filma doneo prave umetničke i beskompromisne vrhunce, sa temama koje mogu izgledati svakodnevne ali ostaju večnoprisutne, jer na njima počiva svekolika poezija.
[objavljeno: ]
