Izvor: Politika, 30.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krov
Nedelja. Pravoslavna crkva usred Ljubljane, dupke puna. Nekoliko stotina ljudi stisnulo se u zdanju uz liturgiju, miris tamjana, žamor ispred crkve. "Daj bože da uspe!" Referendum o ustavu, nezaobilazna tema. Niko od prisutnih, međutim, nije glasao. Zato što u ambasadi Srbije u Sloveniji, kao i u još 32 države širom sveta gde postoje srpska diplomatsko-konzularna predstavništva – nije bilo moguće iskoristiti biračko pravo.
Tako je na referendumski dan u Sloveniji izgledalo da nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostalo ništa izuzev uzdanja u božju pomoć. Iako je istorija prepuna dokaza da nada u milost bogova, ukoliko nije podržana konkretnim pregnućem, nije garancija za dostizanje željenog cilja. Razumljivo je otkud tolika vera u pomoć božju u trenutku kada, ni 24 sata od otvaranja biračkih mesta u zavičaju, nije bilo izvesno hoće li ustav kao "krov nad glavom" svih građana jedne moderne države, pa i Srbije, dobiti potvrdu dovoljnog broja birača. Jer matica je, uprkos parolama da joj je "svaki glas važan", odbacila glasove velikog broja svojih državljana koji žive u rasejanju. Činilo se da je vlastima u Beogradu više stalo hoće li na Kosovu izaći na glasanje Albanci, iako je iluzorno očekivati da će se pozivu da glasaju protiv Miloševićevog ustava odazvati oni koji svojevremeno svojim glasovima nisu hteli da pomognu svrgavanje Miloševića s vlasti.
Utisak je da nalogodavcima RIK-a nije važno hoće li glasati oni koji bi na referendum izašli, a koji se zbog ovakvog tretmana osećaju izbrisanim od strane sopstvene države. Okupljeni ispred zdanja pravoslavne crkve tvrde da je birokratija sabotirala državu. Kako drugačije tumačiti ravnodušnost za glasove onih koji su posle raspada SFRJ, SRJ i SCG ostali u okruženju? I ignorisanje fakta da je za Miloševićevog režima u beli svet otišlo mnogo ljudi, a sad su kažnjeni oduzimanjem prava odlučivanja o dokumentu koji udara temelj nove Srbije.
Gorčina je veća ako se zna kakva je praksa u svetu. Slovenački državljani, na primer, mogu da glasaju gde hoće, kod kuće, u ambasadi, važno je da vide oglas u medijima i zatraže da im se dostave listići. Ove godine je izbila gadna afera jer na lokalnim izborima nije glasala šaka vojnika u misiji u Avganistanu. Groteskan je i cenzus od sto prijavljenih građana u srpskoj ambasadi; zar svaki glas manje od toga – ne vredi ništa? I nedoslednost poštovanja pravila – u Siriji je cenzus prekršen, a Crna Gora zaboravljena? Tako je država uskratila pravo glasa hiljadama ljudi u čak 32 države gde Srbija ima ambasade, uključujući BiH, Hrvatsku i Sloveniju.
Bahatost administracije kombinovana je sa akutnom nesposobnošću jednog dela srpske diplomatije koja službu u inostranstvu shvata kao sjajno plaćenu sinekuru, bez obaveze da sastavi najobičniji birački spisak građana Srbije koji u dotičnoj zemlji žive. Bez obzira na krajnji rezultat referenduma, svi koji su odgovorni za trošne zidove na kojima je konačno postavljen krov srpske države, treba da snose konsekvence. Da se ista priča ne ponovi na sledećim izborima.
Svetlana Vasović-Mekina
[objavljeno: 30/10/2006]
