Izvor: Politika, 07.Feb.2013, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krompir nije čip
Nikada se u Srbiji neće gladovati. Oni nama blokadu, a mi navalimo na čvarke. Srbija je ovo, bato! Poseješ dugme – nikne kaput! Pola Evrope možemo da hranimo!
Možemo, ali nećemo. Ako Evropa hoće da jede, neka sama ore i kopa.
Ako nama nešto zafali ili nam se prohte da pojedemo kad mu vreme nije – mi uvezemo. Šta košta? Molim lepo – platimo. Doduše, evri i dolari nam ne padaju s neba niti nam niču kao korov. I da niču, mi se ne bismo sagli da ih uberemo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Ako ih nismo zaradili dovoljno, kad potrošimo dobijeno za prodatu očevinu i ono što nam pošalju „dragi naši“ iz belog sveta – mi se zadužimo. Pa, dok može.
I tako, pasulj uvozimo iz Kazahstana, Kirgistana, čak i sa Madagaskara, a beli luk iz Kine. Da bismo jabuke ovogodišnjeg roda jeli u februaru, trgovci nam ih uvoze iz Čilea, a kruške iz Južne Koreje. Jabuke smo uvozili i onih godina kad su u voćnjacima trulile. Cena je bila tako niska, da se berba nije isplatila.
Prošlog proleća seljaci su bacali krompir, ove zime ga uvozimo. Suša je smanjila rod za trećinu. Od septembra prošle godine uvezeno je 7.500 tona, a upućeni tvrde da će do maja iz Belorusije, Poljske i Nemačke biti kupljeno bar još 12.000 tona. Uvoz krompira plaćen je dragocenim devizama, a njegova visoka cena podigla je inflaciju.
Danas manjak krompira povećava naš već visok deficit. Sutra, ko zna, može nam se desiti nestašica mleka, mesa, ulja, šećera, brašna...
„Srbija nema robne rezerve koje mogu da izravnaju visoke oscilacije cena hrane, ali ni adekvatnu agrarnu politiku i irigacione sisteme“, zavapila je nedavno guvernerka Jorgovanka Tabaković u pismu premijeru Ivici Dačiću. Od vlade je tražila da pomogne suzbijanje inflacije, pored ostalog i adekvatnom politikom u poljoprivredi.
Odgovor je na našim pijacama. Usred zime na našim tezgama imamo sveže povrće, lubenice, grožđe, jabuke. O limunu, pomorandžama ili bananama da se i ne govori. To je normalno. Ali nije normalno da je voće koje stiže iz Južne Amerike jeftinije od naših jabuka, krušaka, pa čak i mušmula. Gotovo 60 odsto uvoznog paradajza obično stiže iz Makedonije, odakle su i rani kupus, krastavac i paprika, a ostatak uglavnom iz Turske. Lubenice najviše stižu iz Makedonije, Albanije i Grčke.
Srbija ne može mimo sveta. Imamo, bogu hvala, otvorenu tržišnu privredu. Liberalizovan uvoz poljoprivrednih proizvoda.
To košta. Naravno. Ali, da li je moguće da ova zemlja seljaka, jer se svako četvrto domaćinstvo bavi poljoprivredom, ne ume da se organizuje da bar osnovne namirnice proizvede u dovoljnoj količini, da ne poseže za uvozom i ne povećava ogromni trgovinski deficit od šest milijardi evra. Nemamo fabrike čipova, televizora, lokomotiva, opreme visoke tehnologije, ali trebalo bi bar da imamo tih 900.000 tona krompira za domaće potrebe i izvoz, a ne da kupujemo tuđe krtole koje niko neće u EU.
„Teško narodu koji ne tka ono što nosi, ne seje ono što jede i ne gnječi vino koje pije“ (arapski mudrac Halil Džubran).
Aleksandar Mikavica
objavljeno: 07.02.2013.
