Izvor: Press, 24.Okt.2013, 09:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krnji Bitlsi za uzdahe u Areni
Pardon, Nikolić i Vučić bili su pretesni za sve koji su pohrlili u njih na proslavu petogodišnjice naprednjaka.
Izvinite, tražilo se mesto više u predsedniku Srbije i prvom potpredsedniku Vlade (u daljem tekstu PPV) povodom jubileja naprednjaštva u nas, izazvavši opšti kolaps u nazadnjaštvu pomenutih.
Zaista, tog svečarskog dana, ravnom Božiću, u Areni se sabralo sve što u Srbiji valja i vredi. Sve što valja izbegavati i sve što vredi zaboraviti...
Cvet srpskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << udvorišta: sluge bivših gospodara frenetično su aplaudirale novim kalifima; biografi prošlih božanstava sa oreolima za nove ikone; anal(itičari) na rasprodaji; medijski moguli (skraćenica od: „Mogu li da vam se šćućurim negde kod slepog creva, molim vas“); estradni krem za slavljeničke torte svake političke elite; sitne lokalne šićardžije koje su više puta overile stranačke knjižice negoli zdravstvene, i naravno- Vuk!
Onaj što je promenio i dlaku i ćud do neprepoznatljivosti, znan još samo po tragu koji vodi od jednog do drugog političkog hranilišta.
A onda su na binu istrčali oni - ko krnji „Bitlsi“ (Lenon još tihuje u Hagu): suze, znoj, uzdasi, brushalteri, proletersko crvena kosa Zorice Brunclik, molećiv pogled Mlađana Dinkića, štićenika doma za političare cenzusno ometene u razvoju; Čolino: „Oko, okano“ samo za Aleka i Lukasovo „Jagnje moje“ za gazda Tomu.
A Pol i Ringo zbunjeni, valjda svesni (nadam se, za njihovo dobro) da tako počinje svaki kraj - isti ti se ljudi raduju i na rođenju i na „sahrani“ (političkoj).
Ako ništa, barem je još neko osim muzikanata i Jehovinih svedoka uspeo da prepuni Arenu. Nije ni to loše, Alekovi svedoci zadali su domaći zadatak Jeleni Karleuši. Još ona da napuni Arenu i možemo svi u lepi Honduras...
Ruku na srce, ipak je u ova depresivna vremena bilo lepo videti toliko, do facijalisa, nasmejanih lica, a da nisu na teškim drogama, već isključivo na lakim obećanjima.
- Srbija u Evropi do 2020. - uskliknuo je veliki mesija, a onda je bol postao neizdrživ.
Toliko glavica izvirilo je da vidi jel vreme da padnu u trans, toliko ručica zapljeskalo je k'o hiljade šuljeva, toliko glasova prolomilo se ko gasovi u crevima Pol Makartni Nikolića i Ringo Star Vučića.
Nije im lako, nema zbora. Nije da ih žalim, ali bilo je mučno gledati...
Pametniji od nas su rekli: „Bože, čuvaj me od prijatelja, od neprijatelja ću se sačuvati sam“!
Arena je bila premala da primi sve koji su želeli da uđu u Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića...
Prijatelji, dabome!
