Izvor: Blic, 20.Mar.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kriza nameće sistemske reforme
Dok državne vlasti u SAD, u Evropi i širom sveta, u panici donose hitne mere spasavanja finansijskog sistema od bankrotstva, mnogi zapadni ekonomski i drugi analitičari i teoretičari, uzroke duboke krize kapitalističkog sistema tumače uz pomoć Marksovog Kapitala (prvi tom objavljen 1867. godine). U tom pogledu se izdvaja jedan, u poslednje vreme često navođen citat koji deluje kao da je juče napisan, jer predstavlja sažet i neverovatno tačan opis uzroka, karaktera, posledica i načina >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rešavanja, pre svega duboke krize američkog neoliberalnog kapitalizma. On glasi: „Vlasnici kapitala i biznisa kod radnika će podsticati i stimulisati potrebu da kupuju njihovu skupu robu: stanove, kuće i tehnologiju, obavezujući ih pri tom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdrživosti, i na kraju ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka, koje će morati da budu nacionalizovane, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam.”
Nema sumnje da vodeće kapitalističke države danas čine upravo ono što je Marks predvideo pre skoro 150 godina (izuzimajući poslednju reč navedenog citata). Naime, ubrizgavajući ogromna finansijska sredstva u spasavanje ključnih banaka i privrednih giganata od bankrota, država postaje suvlasnik u njima, što je svojevrsna, makar privremena i parcijalna nacionalizacija. Takođe se već smišljaju novi teorijski modeli i dugoročne sistemske društvene i ekonomske reforme koje, uz slobodno tržište, uključuju i povećanu regulatornu i kontrolnu ulogu države, pre svega u finansijskoj sferi, ali i njenu jaču socijalnu funkciju.
Tipičan primer ove strategije je državna politika SAD, koju promoviše njen predsednik Barak Obama. Njen bitan cilj je značajna redistribucija nacionalnog bogatstva od najbogatijih ka pripadnicima srednje klase i siromašnima koji su masovna žrtva finansijske krize i sve većeg socijalnog jaza između bogatih i siromašnih u poslednjih 30 godina. Ta nova politika ogleda se u orijentaciji na opšte zdravstveno osiguranje, dostupnije visoko obrazovanje i sl. I najmoćnije evropske države, pre svega Nemačka i Francuska, u rešavanju duboke finansijske krize vide priliku i potrebu za ozbiljnom redefinicijom dosadašnjeg modela kapitalističkog ekonomskog i socijalnog sistema. Ona podrazumeva jačanje uloge države kao kreatora opšteg okvira ekonomskog sistema, ali i efikasnog korektora spontanog delovanja zakona tržišta, profita i monopola. Velika finansijska kriza je i prilika za ozbiljne društvene reforme u pravcu reafirmacije evropskog socijaldemokratskog modela društveno-ekonomskog, posebno socijalnog uređenja. Reč je o jačanju socijalne funkcije države u skladu sa danas velikim delom napuštenim, najboljim tradicijama evropske socijaldemokratije. Takva orijentacija državne politike podrazumeva i jačanje uloge sindikata i njihovu tešnju saradnju sa državom radi efikasnije zaštite ekonomsko-socijalnih prava zaposlenih.
Model socijaldemokratskog društveno-ekonomskog i socijalnog sistema, po uzoru, pre svega, na švedsko iskustvo trebalo bi da sledi i izgrađuje i Srbija. Ovo tim pre što, prema najnovijim istraživanjima, uverenja ubedljive većine građana Srbije pripadaju levičarskim vrednostima. Ta uverenja rezultat su poluvekovnog iskustva sa društvom visoko izražene socijalne pravde i socijalne funkcije države, ali i sve izraženijeg siromašenja većine građana. Na suprotnom socijalnom polu nalazi se novokomponovana srpska kapitalistička „elita”, čiji najbogatiji i društveno najuticajniji deo čine ratni profiteri, ekstraprofiteri i monopolisti. U dobroj, ali neuspeloj nameri da se snažno stimulišu velike investicije stranog kapitala, u Srbiji su uvedeni niski porezi na profit. Pokazalo se, međutim, da se time prvenstveno pune džepovi domaćih tajkuna i stranih kapitalista. Dodatni hendikep Srbije, njene privrede i građana jeste dominacija stranih banaka čije marže i kamate, odnosno profiti su najveći u Evropi.
U takvoj „sistemskoj” situaciji, osiromašenu i prezaduženu Srbiju je zadesila svetska finansijska kriza, koja je svakim danom sve više ugrožava. Braneći goli ekonomski opstanak države, njene privrede i građana, Vlada Srbije, sa veoma skromnim budžetskim sredstvima i deviznim rezervama, preduzima očajničke „vatrogasne” ekonomske i socijalne mere. Jedna od ključnih je subvencionisanje 50 odsto visokih kamata na bankarske kredite i pružanje raznih oblika finansijske pomoći, odnosno stimulacija privatnim preduzećima u zamenu za očuvanje radnih mesta. Sve te iznuđene mere sa stanovišta zaposlenih su dobrodošle, iako nedovoljne. Ali, njihovi realni efekti na drugoj strani ogledaju se u očuvanju bogatstva domaćih tajkuna i visokih profita inostranih i domaćih banaka. S obzirom na ogromnu veličinu i privilegovani način sticanja bogatstva srpskih tajkuna, bilo bi logično da Vlada Srbije sa njima postigne sporazum i da se donesu odgovarajuće ekonomske mere i propisi o njihovom preuzimanju znatno većeg tereta ekonomske krize. Umesto toga, oni očekuju, čak zahtevaju da im država ublaži posledice ekonomske i finansijske krize putem raznih vidova finansijskih i drugih stimulacija i pomoći da ne bi otpuštali trenutni višak zaposlenih. S druge strane, da se ceo teret krize, kao i uvek do sada, ne bi svalio na leđa siromašnog dela društva, trebalo bi uvesti i oštriju stopu progresivnog oporezovanja dohotka bogatih građana.
Uporedo sa preduzimanjem mera za ublažavanje razornog dejstva finansijske i ekonomske krize, u Srbiji već danas treba da se projektuju i dugoročne sistemske ekonomsko-socijalne reforme po uzoru na najbolja evropska socijaldemokratska iskustva, pre svega švedsko. Uostalom, jedno od ključnih načela Ustava Srbije (član 1.) je socijalna pravda. Srećna okolnost u tom smislu je da se Demokratska stranka, kao vodeća politička snaga Srbije, programski postepeno, mada veoma sporo, profiliše i deklariše kao moderna socijaldemokratska partija. U protivnom, Srbiju će uskoro bukvalno „pojesti” domaći tajkuni i dužničko ropstvo prema inostranim bankama i poveriocima.
