Izvor: Blic, 27.Nov.2011, 03:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kriza i apeli
Ako ćemo pravo, kriza je ovde uvek stanovala. Bila je naša, autentična i izvorna. I kada je svet u Evropi živeo bogato i bez glavobolje, mi smo se krpili, stalno zatrpani sopstvenim greškama i zabludama. Uostalom, zar nije i Prvi svetski rat izbio zbog krize, one aneksione, koja je imala direktne veze sa nama? Pa onda „čupanje brkova“ domaćinima po selima posle 45. godine, a sve zbog, u suštini, krize hrane izazvane ideološkim uništavanjem sela.
Zar nismo one čuvene >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << '68. godine, kada su studenti bili na ulicama, a Tito ih smirio podrškom, a onda oni zaigrali kolo radosti, dakle, zar nismo tada imali krizu koja je trebalo da bude prevaziđena „privrednom reformom"? Bio je to još jedan pokušaj da spojimo direktno državno upravljanje i tržište, ali kako spojiti vodu i ulje, ne ide. Dakle, kriza nama nikada nije manjkalo.
I tako, kada su počele da stižu uvezene krize, prvo ona globalna finansijska, koja je startovala pucanjem hipotekarnih kredita u Americi, pa sada ova još žešća, koja lagano kao udav žrtvu davi i evro i Uniju, nama je postalo još gore i teže. Prelilo se i kod nas voda koja je već bila do pasa podigla se do grla. A biće, poručuju, vode i preko glave. Do izbora će se izgleda nekako i pregurati, ali posle ko izdrži.
Uvezani u čvor još jedne naše višedecenijske krize, one oko Kosova i Metohije, bez vizije i prave strategije, ređaju se upozorenja zvaničnika o tešk(im)oj godin(ama) pred nama. Privrednici traže pomoć države, vlast je opet zatečena i opet traži alibi u krizi, pa sve liči na brod u oluji koji ima i kormilo i kormilara, ali plovi kuda ga vetar nosi. Privreda je dužna oko 20 milijardi evra bankama, to je više od dva državna budžeta, pa onda međusobna dugovanja, pa nedostatak kapitala za redovnu proizvodnju, pa onda očekivanje da će stizati sve manje sve skupljih kreditnih para, pa onda pad izvoza zbog pada tražnje u zemljama EU, pa još više nezaposlenih, pa...
Cele prošle godine banke su bile vrlo uzdržane u plasmanima privredi, radije su radile sa državom koja je za njih manje rizična i koja je „ispoljavala visok stepen sklonosti ka zaduživanju". Banke ovde još imaju sredstava, ali su procene rizika kod pozajmica sada drastično rigoroznije, pa se čini da para nema. Svaki bankrot dužnika je i za njih gubitak, tako da će bankari biti pažljivi i kooperativni u traženju rešenja za dugove i nelikvidnost kompanija. Apeli da se snize kamate su relikti iz nekog drugog vremena i sistema. Kada novca nema, onda je on skup, kada je tražnja za njim velika, onda to košta. Na kraju, neće banke, sve i da hoće i da mogu, dovesti našu privredu do zelene grane. Neko drugi mora da nađe način da prestanemo da tonemo i da kaže kako je moguće izaći na površinu i do vazduha spasa.
