Izvor: Politika, 25.Mar.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krivudav put, od Rima do Berlina
Bugarska pita sa ovčijim sirom, belgijski vafli i irski tetka-Florin kolač od pomorandže samo su neke od nacionalnih poslastica koje su na meniju banketa slavljeničkog samita u Berlinu. Među desertima – predviđena su po dva iz svake države – najviše je slatkiša od jabuka, kao predstavnika tradicionalne kuhinje iz Luksemburga, Danske, Estonije i Rumunije, da i ne pominjemo čuvene austrijske i slovenačke štrudle.
Čime će sve državnici nazdravljati nije najavljeno, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je izvesno da će slavljenici svoj jubilej obeležiti sa primerenim odnosom pompe i dostojanstva.
Neizbežne su u ovakvim prilikama reminiscencije na slavnu prošlost, ali i obećanja da će budućnost – uprkos trenutnoj "krizi srednjeg doba" – biti podjednako dobra, ako ne i bolja. Naročito iz perspektive običnih građana, među kojima su mnogi nezadovoljni svojim sadašnjim ekonomskim i socijalnim položajem, za šta uglavnom okrivljuju Brisel.
Uzalud stručnjaci objašnjavaju da trenutna visoka nezaposlenost, usporen privredni rast, i najavljeni gubitak mnogih socijalnih privilegija nisu posledica neuspeha zajedničke politike, već pojedinih nacionalnih vlada. Lakše je za sve kriviti "otuđenu briselsku birokratiju".
Ujedinjene različitosti
Upravo zato se zvaničnici Unije trude da u završnu deklaraciju, koja se obelodanjuje danas, uvrste i deo teksta koji se odnosi na veću transparentnost i efikasnost EU i njenu bolju komunikaciju sa građanima. Rođendanska poruka će podsetiti na zajedničke evropske vrednosti i pozvati na ozbiljniji odnos Evropljana prema energetskoj i ekološkoj politici, ali iz nje je izostavljeno sve ono što nije do kraja prihvatljivo svima; neće dakle sadržati mnogo toga što je jednim članicama veoma važno, ali drugim podjednako sporno, poput hrišćanskih korena, liberalizacije tržišta, daljeg proširenja...
Centralna proslava je u Berlinu, zato što je, sticajem okolnosti, Nemačka aktuelni predsedavajući EU. Na slavljeničkom samitu će biti izvedena Betovenova "Oda radosti" koja je himna Unije (i jedan od njena četiri zvanična simbola, uz zastavu, Dan Evrope – 9. maj i moto "Ujedinjeni u različitostima"), a za građane će cele noći biti otvoreni berlinski muzeji, sa specijalnim umetničkim programom u čuvenom "Pergamonu".
Svaka evropska prestonica drugačije proslavlja "zlatnu godišnjicu" Unije. U Briselu, sedištu EU institucija, danas se okupljaju džez muzičari sa celog kontinenta, a sinoć su na specijalnom koncertu svoj doprinos jubileju dale najveće bivše i današnje zvezde evropske pop scene. U Rimu, gde se pre pola veka "rodila" EU, svoj samit imaju mladi Evropljani. U Luksemburgu je organizovana osam kilometara duga "evropska šetnja", u Ljubljani skokovi sa padobranima u bojama zastave EU, u Madridu se sklapa džinovska EU slagalica. Irci i Holanđani održavaju verske službe, dok su Britanci još prošle nedelje upriličili rođendanski fudbalski meč (kada je tim EU je izgubio utakmicu protiv Mančester junajteda sa golom razlike).
Proslavi jubileja Evropske unije najviše su se, ipak, obradovale dve njene najmlađe članice, Rumunija i Bugarska, koje su primljene 1. januara ove godine. Trebalo je da postanu deo Unije još u maju 2004, sa ostalih osam bivših komunističkih zemalja srednje i istočne Evrope (Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija, Estonija, Letonija i Litvanija) i dve mediteranske (Maltom i Kiprom). Njihov je prijem, međutim, bio odložen jer nisu na vreme okončale svoje unutrašnje reforme, odnosno nisu sasvim ispunile kriterijume iz Kopenhagena, koji obuhvataju demokratiju i političku stabilnost, otvorenu tržišnu ekonomiju, poštovanje ljudskih prava i administrativne kapacitete da sve to ostvare.
Širenje EU i Ustav
Ulazak Rumunije i Bugarske predstavlja šesto proširenje EU (ili dovršetak petog) otkako su 1957. Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija Rimskim ugovorom oformili Evropsku ekonomsku zajednicu, iz koje je proistekla Evropska unija. Prvo proširenje je bilo 1973. (Danska, Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo), drugo 1981. (Grčka), treće 1986. (Portugalija i Španija) a četvrto tek 1995. (Austrija, Finska i Švedska).
Ulaskom Rumunije i Bugarske stanovništvo EU je povećano za 30 miliona (sa 463 na 493), ali je prosečan evropski BDP porastao za svega jedan odsto, jer su ove dve zemlje najsiromašnije u EU. Njihovim pristupanjem Unija je, međutim, obogatila svoj jezički fond: u institucijama u Briselu sad su u zvaničnoj upotrebi 23 jezika i tri pisma (latinica, ćirilica i grčki alfabet).
Građani Švajcarske i Norveške su se izjasnili protiv pristupanja Uniji, mada su prihvatili mnoge formalne oblike bliske saradnje sa EU, pored ostalog i ulazak u šengenski vizni režim. Turska, Hrvatska i Makedonija imaju status kandidata za članstvo u EU, a ostale države zapadnog Balkana – Srbija, Crna Gora, BiH i Albanija – potencijalni su kandidati, čija je "evropska budućnost" i perspektiva punopravnog članstva u EU zvanično potvrđena na samitu Unije u Solunu, juna 2003. O "konačnim granicama EU" se zasad ne govori, ali iz izjava evropskih lidera se može zaključiti da bi u obzir, jednog dana, došle još i Moldavija, Ukrajina i Belorusija, eventualno i Gruzija. I tu bi bio kraj.
Već je i Evropska unija sa 27 članica teška za "rukovanje". Naročito je komplikovano donošenje odluka. Zato je i bilo predviđeno da se do izbora novog Evropskog parlamenta 2009. godine usvoji Ustav EU, kao osnova za buduće lakše, brže i efikasnije delovanje Unije. Francuzi i Holanđani su na referendumu u leto 2005. odbili predlog ovog dokumenta, i sad nemačka kancelarka Angela Merkel pokušava da iskoristi proslavu pola veka Unije i berlinsku deklaraciju kako bi, uz podršku 18 zemalja koje su već izglasale ovaj dokument, obnovila "ustavni projekat".
Neki briselski analitičari smatraju da bi bilo bolje da nemačka kancelarka i njeni istomišljenici više snage usmere na poboljšanje ekonomskih performansi Unije, nego na usvajanje ustavnog dokumenta koji je, u suštini, manje važan za opstanak i boljitak EU. Već sad, naime, EU u razvoju dobrano zaostaje i za SAD, i za sopstvenim razvojnim planovima, i mora postati znatno konkurentnija na svetskom tržištu kako bi se održala u trci ne samo sa Amerikom, već i sa Kinom i Indijom.
"Da bi do 2010. dostigla nivo BDP koji su SAD imale 2005. godine, EU mora rast svog BDP povećati za više od osam odsto godišnje. U investicijama u istraživanja i razvoj nalazi se tamo gde su SAD bile pre tri decenije. A za sopstvenim ciljevima, postavljenim Lisabonskim planom u zaostatku je bar četiri godine", ističe Pjer Simon, predsednik Evropske privredne komore.
Od Baltika do Atlantika
Od plemenite ideje Roberta Šumana, Žana Monea, Konrada Adenauera, De Gasperija i drugih o "ujedinjenim državama Evrope", koje će preduprediti izbijanje novih sukoba na tlu starog kontinenta kroz njihove čvršće ekonomske i trgovinske veze, pa do organizacije koja se proteže od Baltika do Mediterana i od Crnog mora do obala Atlantika, i ima zajedničko tržište, zajedničku valutu i zajedničku spoljnu bezbednosnu i odbrambenu politiku, Evropska unija je prošla dug i ne uvek ravan put.
Prvi korak je bilo uspostavljanje Evropske zajednice za ugalj i čelik, potpisivanjem Pariskog sporazuma 1951, čije je važenje, inače, isteklo jula 2002, tačno pola veka od stupanja na snagu. Ekonomske veze među tadašnjih šest potpisnica ojačane su 1957. Rimskim ugovorima o stvaranju Evropske ekonomske zajednice (EEZ) i Evropske agencije za atomsku energiju. Zajedničko tržište robe i usluga je uspostavljeno 1968. ukidanjem međusobnih carina i usvajanjem zajedničke politike u oblasti spoljne trgovine i poljoprivrede.
Uporedo sa prvim proširenjem EEZ (1973) uvedena je zajednička socijalna, regionalna i ekološka politika, a nakon velike naftne krize i Evropski monetarni sistem (1979), zamišljen da očuva stabilan kurs i finansijsku disciplinu.
Osamdesete godine su donele dva proširenja, a onda je usledila devetogodišnja pauza. U međuvremenu je usvojen Jedinstveni evropski akt (1986), kojim je omogućeno stvaranje jedinstvenog unutrašnjeg tržišta. Decenija je okončana padom Berlinskog zida, slomom komunizma i najavom novog, dotad najvećeg proširenja Unije.
Devedesete godine prošlog veka su počele usvajanjem ugovora iz Mastrihta, kojim je EEZ 1992. preimenovana u Evropsku uniju, a njene nadležnosti sa ekonomije proširene na nove oblasti, sa ambicijom da obuhvate i zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. To se i dogodilo potpisivanjem ugovora iz Amsterdama (1997, stupio na snagu 1999). Odmah su počele pripreme i za zajedničku socijalnu i politiku u zapošljavanju i Šengenski sporazum.
U međuvremenu EU se sa 12 proširila na 15 članica.
Evro je uveden na finansijska tržišta 1999. a od 1. januara 2002. postao je zajednička valuta 12 zemalja članica (nisu ga prihvatile jedino Velika Britanija, Danska i Švedska), zamenivši njihov nacionalni novac. Od ove godine je u evrozonu ušla i Slovenija, a kad se za to steknu uslovi pridružiće im se i ostale pridošlice iz 2004. i 2007. godine.
Pripreme za veliko proširenje EU, planirano za 2004. godinu, iziskivalo je promene ne samo u zemljama koje će joj pristupiti, već i unutar same Unije. Tako je decembra 2001. potpisan ugovor iz Nice.
Da bi se, međutim, EU institucionalno osposobila za dalje proširenje, potrebno je izmeniti ovaj ugovor, koji predviđa samo 27 članica. Otuda na jednoj strani pritisak da se donese Ustav EU, a na drugoj pokušaji da se to odloži sve dok se Unija ne "odmori", privikne na novodošle, razmisli o svojoj budućnosti i institucionalno i finansijski pripremi za prijem novih zemalja. Zasad nema izgleda da se to dogodi pre njenog 53. rođendana.
-----------------------------------------------------------
Stubovi Unije
"Glas građana" u Evropskoj uniji zastupljen je preko neposredno izabranih predstavnika u Evropskom parlamentu, koji se smenjuju svakih pet godina i okupljeni su u sedam političkih grupacija. Sadašnji sastav, izabran 2004, ima 785 poslanika iz 27 zemalja, a oko trećina su žene. Predsednik Evropskog parlamenta, koji zaseda u Strazburu, ali čiji komiteti rade u Briselu je Hans Gert Potering. Interese država članica izražava Savet EU, kad se sastanu ministri, a najviše četiri puta godišnje i šefovi država ili vlada. On deli odgovornost sa Parlamentom za usvajanje zakona i politika, i brine o zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost je Havijer Solana. Svojevrsnu "vladu EU" čini Evropska komisija, sa sedištem u Briselu, na čijem je čelu Žoze Manuel Barozo. Ona brine o zajedničkim interesima svih članica, nezavisno od nacionalnih vlada, i zastupa EU kao celinu. Svaki od 27 komesara, izabranih u svojoj zemlji, zadužen je za po jednu oblast, a sve njih opslužuje armija od oko 24.000 službenika. Vrhovni sud EU je Sud pravde, koji brine o jednakoj primeni i poštovanju zakona EU u svim njenim članicama.
[objavljeno: ]
