Izvor: Politika, 19.Avg.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krivična dela i obaveze države
Umesto da rezultati istrage ostanu tajna za sve osim za odbranu, srpska policija ih stavlja u javni prostor, da svako s njima radi šta hoće
O ubistvima Tijane Jurić, Luke Jovanovića, B. A. iz Ćuprije, priča(lo) se poslednjih dana u Srbiji, praktično svuda, na način koji građanima nameću mediji, informisani uglavnom na konferencijama za štampu ministra policije. Kad, kao francuski, i bivši jugoslovenski advokat, uporedim to s reakcijama francuskih medija i policije u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sličnim situacijama, prva opaska mi je da francuski državni organi nadležni za krivični progon svoju obavezu informisanja javnosti ispunjavaju sa mnogo više rezerve i takta, s tim da i tamo ponekom političaru promakne reč „monstrum”, a čuje se povremeno i predlog da se ponovo uspostavi smrtna kazna, doduše isključivo od predstavnika antievropskih partija.
Utoliko mi je, posle hapšenja lica osumnjičenog za svirepo ubistvo Tijane Jurić, bilo profesionalno neprihvatljivije ponašanje ministra policije dr Nebojše Stefanovića.Umesto da nam saopšti nesumnjive nalaze policije, ministar se tada upustio u otkrivanje kompletnog identiteta uhapšenog lica, uključujući i adresu stanovanja. Izneo je pred javnost kompletnu tezu optužbe, dao ocenu ličnosti lica lišenog slobode i njegovog odnosa prema krivičnom delu.
Tek sutradan su nas mediji informisali da je uhapšeno lice predato nadležnom tužiocu na dalji postupak.
Juče nas je izvestio o otkrivanju ubice Luke Jovanovića, i njegovih saučesnika. I opet bez prisustva javnog tužioca, a sa premnogo detalja za ovako ranu fazu krivičnog postupka.
Čak i laik za krivično pravo može legitimno da se upita: kako ministar policije raspolaže svim tim informacijama pre nego što je ijedan sudija bio uključen u krivični postupaki šta će se desitiako sudije utvrde drugačije činjenice?
Odgovor na to pitanje će, bojim se, biti isti kao i u jednom drugom medijatizovanom i politizovanom predmetu, u kome je tadašnji ministar policije Ivica Dačić, pre bilo kakve intervencije pravosudnih organa, izneo sve elemente učinjenog krivičnog dela i kvalifikovao osumnjičene najpogrdnijim imenima. Sudski postupak koji je usledio služio je uglavnom da bi se pravno ukalupili prvobitni nalazi policije, a sve u ime efikasnosti, koju su zahtevali međunarodni činioci.
Pripremajući predstavku za Strazbur u navedenom predmetu, konstatovala sam da u krivičnom spisu nema nijednog dokumenta iz takozvanog pretkrivičnog postupka, sa izuzetkom jedne službene beleške o oduzimanju stvari (čiji mi je datum potvrdio izjave mojih klijenata da su bili držani i ispitivani od strane policajaca, uz primenu direktne i indirektne sile, desetine sati pre nego što su uopšte videli advokata i tužioca), mada je praktično čitava teza tužioca, potvrđena u osuđujućim presudama, zasnovana na dokazima prikupljenim u toj fazi postupka.
Ovo je u Srbiji, nažalost,pravilo. Policija o svom operativnom radu na otkrivanju učinilaca krivičnih dela podnosi račun samo svom ministru, a momenat u kome će obelodaniti rezultate tog rada je u njenoj diskrecionoj nadležnosti. Lice koje je predmet tog operativnog rada najčešće je faktički lišeno, kako slobode tako i svih prava na odbranu, što je neprihvatljivo u jednoj pravnoj državi, koja evropsku konvenciju treba da primenjuje baš kao i svaki zakon izglasan u skupštini.
A šta nam, između ostalog, kažu evropska konvencija i praksa suda u Strazburu: 1. krivični spis, dostupan odbrani, počinje zapisnikom o prvoj radnji preduzetoj radi otkrivanja krivičnog dela i njegovog učinioca i sadrži zapisnik o svakoj dalje preduzetoj radnji, sa precizno određenim mestom i vremenom izvršenja radnje; 2. lice lišeno slobode, osumnjičeno da je izvršilo krivično delo, mora da bez odlaganjabude izvedeno pred nezavisnog sudiju, koji će odlučiti o regularnosti lišenja slobode; 3. osumnjičeni od početka zadržavanja ima pravo na uvid u kompletni krivični spis i pravo da pred nezavisnim sudijom traži poništavanje svake nepropisno izvršene radnje.
I još nešto: u predmetu „Moulin protiv Francuske”, strazburske sudije su presudile da francuski javni tužilac, koji funkcionalno zavisi od ministarstva pravde, nema karakter nezavisnosti, neophodan da bi kontrolisao zakonitost lišavanja slobode osumnjičenih lica. Šta onda reći za zakonitost lišavanja slobode osumnjičenih lica u Srbiji, gde policija vrši procesne radnje bez prisustva odbrane, i bez sastavljanja zapisnika, na osnovu kojih bi odbrana naknadno kontrolisala zakonitost preduzetih radnji, a tek kada proceni da treba da iz tajne zone pređe u javnu, izvede osumnjičenog pred javnog tužioca, koji je u Srbiji još zavisniji od izvršne vlasti nego u Francuskoj. A onda, umesto da rezultati istrage ostanu tajna za sve osim za odbranu, policija ih stavi u javni prostor, da svako s njima radi šta hoće.
Biće možda da trijumfalističkim konferencijama za štampu posle otkrivanja učinilaca najtežih krivičnih dela policija Srbije želi da zamagli jedan drugi aspekt zaštite prava na život u evropskom pravu, koji podrazumeva pozitivnu obavezu države da zaštiti živote svojih građana, i to, pre nego što nas neko ubije, organizujući lečenje osoba koje imaju psihičke probleme raznih vrsta, osvetljavajući ulice, postavljajući kamere koje funkcionišu na javnim mestima, regulišući saobraćaj i uklanjajući sa trotoara automobile, zbog kojih se pešaci kreću kolovozom, svakodnevno izloženi životnoj opasnosti, a posle ubistva, vodeći ozbiljne, na zakonu zasnovane istrage, zaštićene apsolutnom tajnošću, uz poštovanje svih krivičnopravnih i procesnih garantija.
Advokat u Parizu
Branislava Isailović
objavljeno: 19.08.2014.
