Izvor: RTS, 28.Jul.2013, 09:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krivica u Evropi i krivica u Aziji
Da li se i koliko razlikuju fenomenološki temelji na kojima funkcionišu evropske i azijske kulture, pogotovo danas u doba nezadrživog procesa globalizacije? Koliko danas uopšte vrede stereotipi prema kojima evropska društva svoju institucionalnu matricu razvijaju na predlošku "krivice" i "greha" (Biblija), dok se azijska baziraju na osećaju "srama" i "sramote"?
Švajcarska književnica i novinarka Ho Nam Selman, rođena u Južnoj Koreji, školovana u Nemačkoj, u svom je >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << najnovijem tekstu za Neue Zürcher Zeitung uporedila malu kulturnu istoriju fenomena krivice tamo i ovde.
Tačno je da kada govorimo o krivici, imamo na umu univerzalni fenomen, ali on se nekad do neprepoznatljivosti prelama kroz prizme različitih kultura.
"Krivica" je fascinantni kulturološki fenomen, telo s mnogo lica. Biti upleten u poslove sveta, znači doći u situaciju da grešiš, da budeš kriv; krivica se spontano razvija iz čovekove egzistencijalne prepuštenosti društvu u kome živi.
Dve stvari su neophodne, da bi se moglo govoriti o krivnji: prvo, fiksirani društveni poredak, drugo, odluka da se njegove norme prekrše. Univerzalnost fenomena krivice prekrivena je odvojenim kulturološkim modelima kazne.
Evropa: Krivac i Bog
Kategorije "krivice", pojmovi "krivnje", razvili su se u Evropi paralelno sa borbom za prevlast između crkve i države kao dve institucije zasnovane na moći. "Krivica" se u tom religiozno-kulturnom kontekstu pojavljuje ili kao greh ili kao povreda zakona.
"Greh" je monoteistička varijanta "krivice", sa svrhom da čoveka ugovorno veže uz Boga. Vekovima su se teolozi takmičili u tome da "grehu" podare detaljno elaborirane oznake lakog prepoznavanja, vekovima su se formirale kategorijalne liste greha i oprosta.
Crkva je dugo uživala monopolističku poziciju u adminstrativnoj obradi kulturne industrije greha, i na taj način držala u šaci i život i smrt pojedinca. Božji oprost mogao se dobiti samo kroz crkvenu instituciju ispovedi.
Kad pop u ime Boga dodeljuje absoluciju verniku, on kaže "Gospodin ti je oprostio grehe. Idi u miru". Jedna transcendentalna instanca preuzima na sebe greh raba Božjega. Kakav etički melem za one koji veruju u Čistilište i Pakao!
Gledano sa strane, nešto tu upada u oči. Takvo shvatanje greha znači da "krivac" ne dobija oprost od "žrtve" nad kojom je počinio greh/krivicu, već od Boga. Kako su u principu jednom hrišćaninu čisti računi sa Bogom važniji od čistih računa sa ljudima oko sebe, to znači da se u takvom poimanju krivice žrtva polako gubi iz vidokruga.
Istina je da krivac/grešnik mora pokazati kajanje, poniznost i spremnost za dobročinstvo da bi došao u posed absolucije, ali vrlo često sve završava na verbalnim demonstracijama.
Deset Zdravomarijo i vidimo se dogodine. Aktivna koncentracija na žrtvu, njene emocije, nije u centru hrišćanske religije i kroz nju nastalih kultura. Crkveno pravo i sistematizacija grehova kroz takozvani "forum internum" (implicitna pravila svesti, vere i savesti, za razliku od eksplicitnih u crkvenom "forum externum"- paketu) pripremili su teren za sekularne pravne sisteme koji su se polako razvijali u Evropi.
Pravni sistemi današnjih hrišćanskih kultura razvili su se na administrativnim katalozima grehova, kajanja i oprosta koje su pisale crkve.
Moderni fenomen sekularne krivice, koji je rastao na predradničkim aktivnostima crkvenog i rimskog prava, polako se izvlačio iz teološkog konteksta i na kraju osamostalio.
Sad je odjednom došlo do obrnute situacije: Države su izborile monopol moći u administrativnom pogonu krivične obrade, fenomen kazne postao je štit pravnog poretka.
Nešto se međutim nije promenilo iz vremena crkvene premoći nad državom - i sada, kao i onda, žrtva greha/nepravde/nedela stoji u drugom planu, dok u prvi plan stupaju odnosi između države koja kažnjava i krivca koji se s njome pogađa o visini kazne. Žtva je u hrišćanskim društvima anonimizirana i "isečena" iz etičkog kompleksa prekršaja i kazne.
Azija: U "mreži" samooptuživanja
Za razliku od toga, predstava o krivici poprima u Aziji sasvim druge nijanse. Temeljna razlika je već u tome, da je u Aziji institucija "greha", u smislu religioznog greha, nepoznata kao takva.
Samo u monoteizmu može postojati "greh". U čitavom tom geografskom području ustalila se jedna pozajmica iz kineskog jezika, koja je zajednička svim istočnoazijskim kulturama kada definišu pojam "krivice".
Ta je reč je složenica između "pogrešno" i "mreža". Bukvalno značenje: Onaj ko ne poštuje norme, "koprca" se u mreži samooptužbi. Svako dalje pojmovno diferenciranje između pravne, moralne i reigiozne krivice je u Aziji nepoznato.
Najveći regionalni uticaj na razvoj pojma krivice i uopšte pojedinačnog osećaja pogrešnog delovanja, ostvario je Budizam. Jedna od specifičnosti Budizma je da niti sam Buda kao božanstvo, niti njegovi sveštenici poseduju autorizaciju da dele kazne i oproste.
Budističko učenje je najbolje shvatiti kao specifičan interpretativni model uz čiju pomoć njegovi sledbenici tumače uslove ljudskog delovanja. Svaki čovekov čin u vremenu i prostoru ostavlja posledice, koje onda sa svoje strane provociraju nova dela i rađaju nove posledice.
Čin-posledica, akcija-reakcija isprepliću se tako u beskrajnom lancu međusobne povezanosti.
Korejci, na primer nikada ne posmatraju jednu izolovanu ljudsku akciju, jedan čin sam po sebi, već uvek u njegovom kompleksnom prožimanju. Oni, kao prvo ne mogu ni shvatiti ideju da na svetu postoje izdvojene, singularne akcije.
Prema njima, sadašnja nesreća se doživljava kao posledica ranijih pogrešnih dela, starih krivica. Zato su Korejci u stanju da svoj dug krivice otplaćuju ljudima koji ne stoje ni u kakvoj vezi sa njihovim prestupom. Kaže se: "Moje sadašnje dobro delo napraviće nekoliko krugova i jednog mi se dana vratiti kao sreća."
Dok se Hrišćanstvo bori protiv ljudskih slabosti, Budizam računa s time da je čovek slab. Ljudi po stanardu ne deluju uvek moralno, uči Budizam, predaju se prolaznim, varljivim strastima.
Na taj način prepliću se sudbine, stvara se "računovodstvo" krivice. Razloge i uzroke nije u Aziji moguće jasno odvojiti jedne od drugih. Tek posledice jednog čina pokazuju da li je on bio dobar ili ne.
"Zašto" je do krivice došlo, koji su razlozi - to su sve nebitna pitanja u azijskim kulturama. Ako je neko u incidentu izgubio nogu, on će čitav život ostati invalid - i to je fokus moralnog sklopa krivice i kazne, a ne da li je krivac delovao s predumišljajem ili bez njega.
Krivac ostaje kriv u oba slučaja. Njegovo je da od žrtve moli oproštaj, i samo ga žrtva može dati. Kategorijama krivice i oproštaja u azijskim kulturama nedostaje i religiozno i pravno značenje. Nije retkost da se ljudi tamo čitav život slamaju pod osećajem krivice, da su zauvek "uhvaćeni u mrežu".
Granice krivice i odgovornosti vrlo su rastegljive u azijskim kulturama, mnogo više nego one u Evropi. U današnjoj Koreji kao i u Japanu, roditelji odraslih prestupnika jednako su krivi kao i on/ona - u moralnom smislu nema razlike.
Rituali
Zajedničko svim azijskim kulturama je da se oproštaj zarađuje samo kroz dobra dela, dok se greh/krivica ne mogu prebaciti ni na koga. Niti postoji Bog koji prašta, niti tradicija institucionalizovanog tretmana krivice.
Moderni pravni sistemi u tim društvima tek odnedavno hvataju korak. Po tradiciji, samo žrtva i njena porodica poseduju moć da oproste, čak iako se taj proces odvija u rastegnutom periodu vremena, čak i kada su involvirane vrlo komplikovane socijalne strukture.
Zato je shvatanje "sudbine" puno jače u Aziji nego u Evropi. Evropljani misle da joj mogu pobeći, ljudi iz Azije znaju da ne mogu.
Prevod Vesna Knežević
