Izvor: Politika, 05.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krivica manja od Fišerove
Nije tačno da kontrola nad civilima nije bila efektivna. Naredbe i izveštaji svih pet brigada 28. divizije i prethodnih formacija pod komandom Orića, a koje, pored Tribunala, i mi posedujemo, svedoče da su u svakom napadu učestvovale isključivo vojne formacije, a da su civili stizali tek ako napad uspe. Posebno je naglašen strateški interes osvajanja nekih srpskih sela. Nigde se ne spominju samovoljni muslimanski civili već uspešne vojne akcije protiv srpskog agresora, a to su meštani >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srpskih sela, ne samo Srebrenice, već sa dosta šireg područja.
Za to su mnogi učesnici napada dobili unapređenja, nagrade i odlikovanja. Izgleda da veoma malo nedostaje pa da, bar po Tribunalu, Orić bude muslimanski Robin Hud. Napadao je i pljačkao (srpska sela), a pomalo i ubijao, da bi prehranio i spasao svoj narod.
Zato je njegova krivica po oceni već afirmisane osovine SAD–NATO–Tribunal manja od, primera radi, krivice B. Fišera, veoma teško okrivljenog samo zato što se drznuo da za vreme sankcija dođe u Srbiju da igra šah. (Red je da se setimo reči R. Holbruka: "Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine vrlo dragoceno oružje... Upotrebili smo ga da opravdamo sve što je usledilo.")
Moramo bar nešto da kažemo i o muslimanskoj "gladi", jer glad tokom leta decenijama na ovim prostorima nije poznata. U periodu maj-decembar 1992. muslimani su iz preko pedeset srpskih naselja i u njima zatečene privatne i državne imovine, opljačkali velike količine žitarica i ostalih prehrambenih proizvoda, a pored toga i 7.200 goveda, 16.200 ovaca i oko 38.000 odrasle živine. Sve to treba dodati na ono što su već i sami posedovali. A imali su više nego što su izvukli iz srpskih sela.
Glad je zapretila opljačkanom i proteranom srpskom stanovništvu. O tome su ćutale sve međunarodne, čak i humanitarne institucije. Već od novembra u Srebrenicu su, a ne u Bratunac, opljačkanim Srbima, počeli da pristižu konvoji humanitarne pomoći. Posle uvida u dokumentaciju, dostavne liste i specifikacije, sabrao sam količine dostavljene robe za razdoblje od samo pet meseci. Reč je o 1.033 tone brašna i još oko 1.000 tona ostalih proizvoda (ulje, so, šećer, konzerve mesa i ribe, biskvit, mleko u prahu, pasulj, puter, sir, sapun, deterdžent, i dr.) Prema stranim izvorima, avionima je od marta do juna 1993. dostavljeno još oko 1.900 tona hrane i lekova. Ukupno oko 4.000 tona samo humanitarne pomoći za relativno kratak vremenski period. Muslimanski problem nije bila oskudica, već pljačka, krađa, crno tržište i otimačina, što je prouzrokovalo i dve pobune lokalnog stanovništva i spaljivanje jednog magacina humanitarne pomoći.
Četvrti slučaj, ili primer, da time i završim, koji navodi istraživač Human Rights Watcha – zastupnik u svetu, a pogotovo među pravnicima, veoma retke i neodržive teze o pravdoljubivom Tribunalu, a sada i tumač presude Naseru Oriću – jesu svečanosti, ili duhovne manifestacije, priređene u Bratuncu i Srebrenici povodom Petrovdana 1995. godine.
On ne poznaje ili ne poštuje činjenicu da Srbi, od kako su stradali 1992. godine, svakog Petrovdana daju parastos svojim žrtvama, posećuju groblja i mesta stradanja i priređuju duhovnu akademiju. Ponovljeno je to i 1995. godine, a pomenuti autor je to nazvao kampanjom SRS. Ne volim citate ali moram još jednom da ga citiram: "...Kampanju koja je trebalo da dokaže da su muslimani počinili zločine protiv hiljada Srba na području Srebrenice. Ovo je trebalo da umanji značaj zločina iz jula 1995. i mnogi u Srbiji bili su spremni da takvu verziju istorije prihvate."
Drugačije rečeno, muslimani nisu počinili zločine, a Srbi jesu jula 1995. godine.
Ne može se zločin zločinom pravdati. Bar sa srpske strane, to ne stoji ni u slučaju Srebrenice. Muslimanskim civilima, deci i ženama, ni dlaka sa glave nije falila. Kamo sreće da su se autorovi i haški štićenici, Orić i lokalni muslimani, pri napadu i osvajanju srpskih sela 1992–1995. ponašali onako kako su se srpski vojnici, organi vlasti i civili ponašali jula 1995. prema njihovim zarobljenim civilima, njih oko 30.000. Kamo sreće da su meštanima Ratkovića, Brežana, Zagona, Magašića, Podravanja, Rogosije, Bjelovca, Skelana, da ne nabrajam, jer je spisak ogroman, borci džihada predvođeni Orićem obezbedili, kao Srbi njihovim civilima, hranu, vodu, lekarsku negu i prevoz. Kamo sreće da su ih barem ostavili u životu.
Ovih dana slušamo i čitamo da su muslimani ponovo srušili veliki pravoslavni krst koji se nalazio u Starom gradu iznad Srebrenice. Novinski izveštači iz Bratunca i Srebrenice javljaju da se međuverski odnosi ponovo sve više zaoštravaju, pogotovo od oslobađanja muslimanskog kolovođe Nasera Orića. Tako je počinjalo i 1941. i 1991. godine. I uvek je neko sa strane davao povod, a prljavi, nečasni i krvavi deo posla prepuštao svojim štićenicima na terenu .
Rukovodilac Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom
Milivoje Ivanišević
[objavljeno: 05.08.2006.]
