Izvor: Politika, 19.Avg.2014, 12:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kritikuju Vučića, a trpi država
Zašto opozicija u žaru borbe protiv vlasti zaboravlja na državni interes, pa napadaju premijera i kad za to mesta nema, poput stava prema ukrajinskoj krizi
Vlast i država nisu isto, slažu se svi na političkoj sceni Srbije, ali kad se rasplamsaju stranačke borbe, razlika se lako zaboravlja, pa partijski interes nadvlada državni. Ova „zaboravnost” se godinama iznova manifestuje, a aktuelna je danas, kada opozicionari u žaru borbe protiv vlasti Aleksandra Vučića, zaboravljaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na državni interes, pa napadaju Vučića i kad za to mesta nema, poput stava prema ukrajinskoj krizi.
Premijer se već mesecima vajka da je država u teškoj situaciji zbog ukrajinske krize i uporno ponavlja da je Srbija čvrsto opredeljena za članstvo u Evropskoj uniji, da od evropskog puta nema odustajanja, ali ne može da uvede sankcije Rusiji, jer je to protiv državnih interesa. Nedavno je priznao i da postoje posredni pritisci iz EU i još jednom ponovio pomenutu „mantru”. Da Srbija ne sme da uvede sankcije Rusiji upozoravaju i ekonomisti koji nikako ne spadaju u obožavatelje lika i dela Aleksandra Vučića. Svi oni tvrde da nije lako zadržati neutralnost, da će biti sve više i sve jačih pritisaka, ali da Srbija mora, kako zna i ume, da zadrži sadašnju poziciju, jer bi sve drugo značilo ekonomsko samoubistvo.
Kad se svi slažu da je zemlja u strašno teškoj situaciji, bilo bi logično da svi čija reč nešto znači pomognu koliko i kako mogu da se zaštiti državni interes. U Srbiji je, međutim, logično sasvim suprotno, pa Zoran Živković, lider Nove stranke, kaže da bi bez dileme uveo sankcije Rusiji. Vladimir Todorić, internacionalni sekretar DS-a, smatra da je pozivanje na ekonomske razloge neuvođenja sankcija Rusiji opasno i pita se zašto bi EU i SAD dozvolile Vučiću da se ne pridruži sankcijama. Šta bi njegova DS uradio da je na mestu SNS-a, ne odgovara konkretno. Za Konstantina Samofalova iz NDS-a ovo je suviše kompleksno pitanje. Svi pomenuti bi oštro kritikovali nesposobnu vlast ako bi se građani ove zime smrzavali, što bi, kako je rekao Vučić, mogla biti posledica ukoliko bi Srbija uvela sankcije Rusiji. Da ne pominjemo kako bismo se proveli ako bi Rusija, kao protivmeru zatražila da platimo sve što dugujemo odmah. Kome ćemo da prodamo poljoprivredne proizvode? Neka vlast misli o tome.
Da se u političkoj borbi ne vodi računa o državnom interesu svedoči nedavno iskrivljeno tumačenje premijerove izjave u srpskom parlamentu da svi moraju da plaćaju struju. Nikakve diskriminacije, ni uslovljavanja nije bilo u Vučićevom odgovoru poslaniku Šaipu Kamberiju (PDD), ali je naša opozicija dan kasnije u toku skupštinske debate optužila premijera da je uslovljavao jednu nacionalnu manjinu preteći da neće dobiti udžbenike na maternjem jeziku, ako ne budu plaćali struju”. Kad su ovo čuli, Kamberi i poslanici iz Poslaničke grupe manjina (PDD–SDA), sročili su protestno pismo predsednici parlamenta Maji Gojković što nije reagovala na premijerov „izliv mržnje i neprijateljstva” i na njegove „diskriminatorske stavove”. Šta je sve od ovoga moglo da se iskonstruiše da nije bilo činjenica i medija da ih prenesu, nije teško zamisliti, s obzirom na iskustva naše zemlje.
Ako pogledamo malo unazad, setićemo se kako su naprednjaci pre dve godine, kao opozicionari, obećavali da će, čim dođu na vlast, preispitati i poništiti sve Borkove sporazume sa Prištinom. Borko, to jest Borislav Stefanović (DS) tvrdio je da je on samo parafirao sporazume i da su svi u interesu države i Srba sa KiM. Isto je tvrdio i tadašnji predsednik države Boris Tadić, optužujući opoziciju da je samo deklarativno za EU, jer ugrožava evropski put Srbije. Naprednjaci, kao vlast, nisu poništili „Borkove sporazume”, naprotiv potpisali su Briselski sporazum. Demokrate su to podržale, mada su tvrdile kako je naprednjačka vlast praktično priznala Kosovo. DS, koja, tvrde njeni zvaničnici, nikada neće priznati Kosovo, svoju podršku Briselskom sporazumu objašnjavali su „interesom za naš evropski put”. Ko razume, razumeo je.
Primeri tajnih državnih ugovora su još jedna priča o partijskim i državnim interesima. Lako ćemo se setiti kako su zvaničnici iz DS-ove vlasti, ne samo odbijali da obelodane ugovor sa „Fijatom”, već su i optuživali svakoga ko na tome insistira da ugrožava državne interese, tera investitore od Srbije. Ugovori sa UAE, koje je dogovorio Aleksandar Vučić bili su svakodnevna tema demokrata i opozicionara. Svaki dan je traženo njihovo objavljivanje, niko nije verovao Vučiću na reč da su oni dobri za državu. Vučić je na kraju objavio ugovore sa UAE, iako, kako je rekao, nije siguran da je to dobro za buduće investicije. Opozicija i dalje nije zadovoljna, a „Fijat”, ma ne pitaj za to. Usput, nikada nećemo moći ni da vidimo ugovor sa „Fijatom”, ne da druga strana, a bilo bi dobro da i to vidimo.
Posao opozicije jeste da kritikuje vlast, da prati sve što radi, ukaže na svaki pokušaj nezakonitog dela, da traži odgovore od njenih predstavnika i odgovornost za njihovo činjenje i nečinjenje. Ali, uvek se mora praviti razlika između vlasti i države. Kad je državni interes iznad partijskog, lakše ga je i odbraniti.
Mirjana Čekerevac
objavljeno: 19.08.2014.
