Izvor: Politika, 12.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kritičarima ima ko da piše
Los Anđeles Tajms je nedavno objavio otvoreno pismo svog kolegijuma književnim kritičarima ovog lista, da ih podseti da kritika ne može biti ni u kakvoj institucionalnoj i ličnoj povezanosti sa knjigom o kojoj sudi. Da li su ti principi ostvarivi u Srbiji?
Pre izvesnog vremena "Los Anđeles Tajms" je u redovnoj rubrici posvećenoj književnosti objavio pismo uredničkog kolegijuma upućeno stalnim književnim kritičarima lista.
Potez je pomalo neuobičajen. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dobar deo otvorenog pisma književim kritičarima predstavlja, zapravo, definisanje tehničkih standarda pisanja književne kritike za "Los Anđeles Tajms", ali i podsećanja na ono što listovi i magazini koji još objavljuju književnu kritiku naročito vole, a što kritičari ponekad baš i ne vole: to je nagašavanje vrednosnog stava u prikazu knjige.
Sve ovo, dakle, jesu prevashodno tehnička pitanja i kao takva nisu suviše zanimljiva ni samim književnim kritičarima, dok su čitaocima lista kao što je "Los Anđeles Tajms" potpuno suvišna.
Pitanje o vrednosnom stavu u književnoj kritici nije, naravno, tehničko pitanje, ono je jedno od suštinskih pitanja svakog govora o književnosti. Svako ko je, makar jedno vreme, pisao književnu kritiku za neki dnevni list ili čitaniji magazin zna da čitaoci u osnovi očekuju nedvosmislen vrednosni stav kritičara. Ali ako se književna kritika svodi samo na vrednosni stav, onda se gubi na drugoj strani – na analitičkoj utemeljenosti kritike, do čega je stalo svakom kritičaru, pa i mnogom čitaocu.
Kao što znamo, pisma ne stižu uvek na adresu na koju su poslata, niti su uvek upućena samo ili najpre onima na koje su adresovana. Takav je slučaj i sa otvorenim pismom redakcije "Los Anđeles Tajmsa" svojim stalnim književnim kritičarima. Objavljeno u novinama, ovo pismo postaje javna stvar u tolikoj meri da se, zapravo, mnogo manje tiče književnih kritičara kojima se, prividno, obraća od čitalaca kojima je, kao i sve drugo što se objavljuje u novinama, istinski namenjeno. Na taj način, ovo pismo kritičarima postaje, u stvari, ugovor lista sa svojim čitaocima, javna garancija standarda kritičkog govora koji će biti poštovani u samom listu, naglašavanje odgovornosti koja se uzima na sebe i od strane kritičara i od strane lista.
Na osnovu ovog pisma list predstavlja čitaocima šta zahteva od svojih stalnih kritičara, a čitaoci stiču horizont očekivanja. To je mnogo više nego što se od jednog pisma, sem izuzetno, sme očekivati.
Dva pitanja, formulisana u ovom pismu kao nužni uslovi legitimizacije književnog kritičara, zaslužuju posebnu pažnju. Definisani kao sažeta i obavezujuća pravila, ova dva pitanja postavljaju pred kritičara zahteve o koje se on ne sme oglušiti. Zahvaljujući tome, dolazimo do pitanja kako verovati književnom kritičaru, zašto verujemo književnoj kritici, da li postoje knjige o kojima kritičar, koliko god bio kompetentan, ne bi trebalo da piše u svojstvu književnog kritičara. Iako ponekad izgleda da imaju sve manje zajedničkih stvari, postoji jedan ključni problem koji dele savremeni čitaoci i književni kritičari: niko više, zapravo, čitaocima ne govori koje su knjige dobre, a koje nisu, što u inflatornom obilju knjiga, praćenom agresivnim marketingom, umanjuje ne samo draž čitalačkog otkrića nego i samu mogućnost da čitalac prepozna knjigu koja ga istinski zanima i sa njom deli određene kulturne vrednosti. Kritika je nestala sa javnog horizonta, potisnuta je iz medija, postajući u mnogim slučajevima nesolidni PR sumnjivih književnih proizvoda. Takva pozicija suštinski pogađa ulogu književne kritike, onemogućavajući joj da bude dijalog sa knjigom i sa čitaocem.
Prvi princip koji propisuje "Los Anđeles Tajms" obavezuje kritičara da ne piše o knjigama sa kojima je na bilo koji način institucionalno povezan. Drugi princip sa javnog prelazi na privatni domen; ovaj princip obavezuje kritičara da ne piše o knjigama iz oblasti koju prati a čiji su autori ljudi sa kojima je u "nedvosmislenom ličnom odnosu", bilo da je sa njima prijatelj ili neprijatelj. Pogledajmo izbliza ove principe, koliko su oni u suštinskoj vezi sa samom prirodom književne kritike i koliko su oni uistinu primenjivi.
Princip institucionalne razdvojenosti knjige i kritičara nastoji, zapravo, da onemogući sukob interesa. Institucionalna povezanost kritičara sa nekom knjigom podrazumeva da je on njen urednik, izdavač, recenzent ili da je pak na neki drugi način direktno povezan sa njenim objavljivanjem. Ukoliko na ovakav način stoji iza nastanka knjige, kritičar onemogućava sebe da o takvoj knjizi javno sudi, jer je on svoj sud samim svojim angažmanom oko knjige već izrekao, sada sud treba da prepusti čitaocima i drugim kritičarima. Princip eliminacije ličnog odnosa kritičara i autora knjige počiva, u stvari, na ideji autonomije književne kritike: da bi izražavala autentično viđenje svog autora, književna kritika ne bi smela da bude motivisana ličnim razlozima zbog kojih bi privatne emocije nadvladavale kritičarski razum. Oba ova principa pripadaju i zoni književnog života i unutrašnjem prostoru književne kritike. I baš zbog ovog dvojstva postavlja se pitanje stvarne primenjivosti ova dva principa.
Naime, oba principa je relativno jednostavno primeniti u mnogoljudnim društvima u kojima, u okviru svake profesije, postoji masovna scena koja, već samim tim, onemogućava spoljašnje faktore inkoherencije. Ovo pogotovu važi za princip lične neutralnosti kritičara u odnosu prema autoru prikazane knjige. Ni prijateljstva, ni neprijateljstva između kritičara i pisaca – to je jednostavna situacija u velikoj zemlji, gde je vrlo lako zamisliti kako se mnogi važni učesnici književnog života poznaju samo preko knjiga.
U manjim zemljama, pa tako i u Srbiji, tako nešto nije moguće. Uzimam sopstveni primer: poznajem sve srpske pisce o čijim knjigama mislim da vredi pisati. I mada nikome od njih nisam neprijatelj, već ovaj kriterijum poznavanja onemogućio bi mi da pišem književnu kritiku. A pošto je kritika i stvar strasti, ne samo poznavanja tehnike, to bi mi prilično teško palo. Međutim, to nije jedini razlog zbog kojeg mislim da je ovaj kriterijum suvišan. Zašto bi kritičar hvalio knjige svojih poznanika i prijatelja, kada time, ukoliko to radi bez pravih razloga, sebi oduzima javno poverenje, bez čega se, pre i posle svega, ne može biti kritičar? Ali prvi princip, onaj o institucionalnoj povezanosti kritičara i knjige o kojoj piše, morao bi biti nužan i minimalan uslov da verujemo nekom kritičaru. Ako je kritičar interesno povezan sa knjigom, onda njegov kritički sud ne može imati snagu uverenja, već nestaje u mreži interesa. I to bi trebalo da važi u malim i u velikim zemljama, u Srbiji jednako kao i u SAD.
Gojko Božović
[objavljeno: 12.05.2007.]
