Izvor: Politika, 24.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kremanske bure na Pacifiku
Mi nemamo, a trebalo bi da imamo, Institut za tragične ishode Srbije u poslednjih 100 godina, da se sve činjenice nađu na jednom mestu. To bi u prvom trenutku delovalo poražavajuće ali bi u sledećem donelo spasonosno osvešćenje
INTERVJU (koji to i nije)
Moj instrument je univerzum zvuka, moje ploveće orgulje, kaže Arsenije Jovanović, umetnik sa više lica – nekada davno (od šezdesetih do devedesetih, pozorišni, radio i TV dramaturg i reditelj, a poslednjih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stvaralac radiofonskih kompozicija). U našoj sredini poznat najužem krugu znalaca, u svetu slavljen, izvođen i mnogo puta nagrađivan na brojnim smotrama i festivalima, od Austrije, Nemačke, Finske, do Meksika, Amerike, Australije i Nju Zelanda... Za neupućene, avangardan. Za upućene u najnovije eksperimente laboratorija zvuka –klasik što se već moće pročitati u enciklopedijama radija i drugde.
Od početka devedesetih, posle sramnog izgona s Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, zbog intervjua koji je dao Slavku Ćuruviji za Borbu, boravi najveći deo vremena u svom morskom "pribežištu" u Rovinju, ili u pustolovnim plovidbama morima i okeanima. "Ali", dodaje, "ja sam se i pre toga osećao ekskomuniciranim. Posle moje postavke "Maksima Crnojevića" od Laze Kostića u Narodnom, na primer, u kojoj je debitovao Petar Kralj, zamereno mi je insistiranje na lepoti radi lepote, valjda zato što je ta lepota naglašavala sve ono ružno što se oko nje nalazilo."
Iz te bliskosti sa vodom nastala je i "AquAgonia", kompozicija koju je u nedelju premijerno izveo Austrijski nacionalni radio. AquAgonia je neologizam, sastavljen od latinske reči za vodu i reči agonija, podsećajući nas na našu prirodnu opsednutost (?) praelementom od kog smo sastavljeni i kojim smo okruženi. Agonija upućuje na vodu koja nestaje, na zastrašujuća predviđanja da će se u budućnosti ratovi neće voditi za naftu već za vodu. Time se već uveliko bave nauka i ekonomija, i Pentagon i Moskva, "pa i mi pojedinačni nesrećnici umetnici koji nekako pokušavamo da izmenimo sudbinu čovečanstva."
Klikom na odgovarajući link slušaoci širom sveta preko interneta mogu da odslušaju prozračnu "instalaciju" koja budi najrazličitije asocijacije: od mitske harmonije, do debisijevskih i atonalnih mreškanja. "U jedva čujnim i prepoznatljivim naznakama pažljivo uvo može otkriti ritmove i prerušene glasove južnoameričkog Bororo plemena, ili afričkih Dogona, koji tvrde da potiču sa sazvežđa Sirijus."
Globtroter u vremenu ratne bure, Jovanović je svojim radiofonskim komadima proneo svetom "ekološki", autentičan zvuk Srbije i Balkana. I 1999. doživeo svoj mali "zvezdani trenutak slave".
Počelo je od njegovog "Kremanskog proročanstva". Ova kompozicija, izvedena osamdesetih na jednom američkom radiju, dopala se velikom filmskom reditelju Terensu Maliku. Mnogo godina kasnije, kad je njegov film "Tanka crvena linija" bio skoro završen, obratio se autoru.
"Malik je godinama čuvao kasetu s mojim 'zvukom', opsednut mišlju da utka Kremansko proročanstvo u početnu sekvencu filma koja se odvija na jednom pacifičkom ostrvu. Iskoristio je celu kompoziciju, tridesetak minuta, trenutak kad američki vojnici kreću ka pozicijama Japanaca, u stravičnom predelu džungle, u jednoj od najkrvavijih bitaka Drugog svetskog rata. U toj izuzetnoj ratnoj drami pored ostalih, glume Džon Kjuzak, Šon Pen,Vudi Harelson, Adrijan Brodi, Travolta. Nedavno sam dobio pismo u kome mi Malik, koji, inače, po deset, petnaest godina priprema jedan film, poručuje da ćemo obnoviti saradnju."
On je jedan od retkih reditelja koji nije podlegao holivudizaciji. Koliko je holivudizam jak uverio se kad se, negde "visokih devedesetih", u Njujorku, kod gospođe Leonarda Bernstajna, zatekao na ručku s Džonom Hjustonom: "Gledali smo Kurosavinog "Kagemušu" i na Hjustonovo pitanje šta mislim o filmu, rekao sam da me zbunjuje muzika – sve je u filmu autentično japansko, ali, umesto drevnih zvukova ili napeva iz japanskih arhiva, čuje se Bostonska ili ne znam koja filharmonija. Ni veliki Hjuston nije mogao isprva da prihvati moju argumentaciju. I pre i posle saradnje sa Malikom vuče se kroz mene kao senka da niko od naših reditelja, bar onih koji koliko toliko streme ka horizontima umetničkog filma, u svom delu ne nalaze mesta za jedno drugojačije ozvučavanje filma, pa i pozorišnih predstava, sa novim zvukom čije akustičke strukture ne moraju obavezno biti muzika na koju smo navikli."
Osim "Kremne", u Jovanovićevim kompozicijama prisutni su primalni krici iz njegove "Resavske pećine" i čitav zverinjak Balkana (1991, Faunophonia Balcanica"), procesovani do novih značenja. To je bio njegov odgovor, antipodi zlu devedesetih - uzburkani ritmovi, panika ali i radost, ozarenje, vapaj za boljim vremenima. Slikari raspolažu gotovom bojom, tradicionalni muzičari ne ispuštaju iz ruku svoje instrumente, tvorci novih zvučnih struktura i drugojačije zvučne poetike mukotrpno istražuju beskrajni zvučni univerzum ne izbegavajući pri tom ni instrument, ni studio, ni školovani ljudski glas.
"Jednom sam hteo da u studiju snimim zvuke domaćih životinja, jagnjadi, koza, gusaka, da bih dobio njihove čiste glasove bez neizbežne zvučne atmosfere. Ali, ni jedna životinja u studiju satima nije htela ni glasa da pusti! Osetile su se izgubljene, ugrožene u prostoru bez odjeka i bez drugog zvuka uz čiju se pomoć orijentišu, kreću, žive..." Drugi put, počeo je kompoziciju za koju je hteo da iskoristi zvuk motora Harlej Davidson, otkrio je da je taj zvuk zaštićen, patentiran, jedinstven je i o njegovom kvalitetu brine tim stručnjaka! Uzgred da kažem da je moja majka bila službenica u zastupništvu Harlej Davidsona u Uskočkoj ulici u Beogradu dvadesetih godina prošlog veka, u dubljim slojevima moje svesti sigurno postoji zapis tatinog Harleja.
U "Arhipelagu Prospero", koji je početkom januara izveden u Berlinu, a 1. aprila će premijeru imati na španskom radiju, ovih dana i na Radio Pragu, ostvario je želju da se pozabavi "remiksom" Šekspirove "Bure" - ali kroz apstraktne, prečišćene zvukovne forme, "dramturgiju sna", sa svim njenim proizvoljnostima, pa je cela priča protumačena kao njegov zamišljeni san o događajima na Prosperovom ostrvu. U vreme kada je Šekspir pisao "Buru" bilo je mnogih priča i legendi o otkrivanju Novog sveta, mašta Evropljana se raspaljivala, mnogi su tamo hteli da potraže sreću – na račun nesreće domorodaca! - i Servantes je to pokušao. Zvuči neverovatno da su se vesti o "teri inkogniti" širile neverovatnom brzinom, za svega nekoliko nedelja glasnici su jedrenjacima odnosili vesti u Španiju i vesti sa dvorova do obala Meksika nazad! Malik je na istu temu napravio sjajan film prošle godine, "Novi svet".
Pre par godina, u jednoj centralnoj bečkoj četvrti bili su istaknuti baneri s najavom premijere Jovanovićevog radiofonskog zapisa "Žene na ruševinama", inspirisanim srčanošću Bečlijki, koje su, kad je završen Drugi svetski rat, krenule da raskršćavaju šut da bi stigle do vode, muškaraca nije bilo, mnogi su izginuli, drugi su pristizali sa frontova, iz zarobljeništava.
Uz mnoštvo autentičnih glasova tog vremena, među njima i stanovitih diktatora, Staljina, Hitlera i drugih, ili krzave gramofonske šlagere, semplovani su i glasovi naših monahinja. U znak divljenja prema tim ženama koje su, kao nekad Bečlijke, posle paljenja Pećke patrijaršije, prve pohitale da zavedu red, raščiste zgarište, da zaseju. Pohvala "najplemenitijem delu naše crkve, naglašeno mačističke inače".
Ali, nisu ni sve žene tako predane svom pozivu. Pojedine dame, "današnje gazdarice kalemegdanske Beogradske tvrđave" zgrozile su našeg sagovornika prošle godine, prilikom izvođenja njegove audio-video instalacije "Duh vode" u Rimskom bunaru. "Moj perceptivni aparat u prvi mah nije mogao da registruje toliku količinu nerazumevanja i gluposti, potpunim ignorisanjem projekta, na otvaranje nisu ni došle iako su im kancelarije na par stotina metara od Rimskog bunara. A koji dan kasnije proslavljale su na Kalemegdanu završetak jednog od najbesmisleniijih projekata za koji sam čuo, konkurs za nekakav plastični ili čelični spomenik na Kalemegdanu koji nikad, srećom, neće biti ostvaren i koji je progutao gomilu novaca". Gorak ukus još jednog nesporazuma sa sredinom iz koje potiče, ublažio je neočekivani poziv da isto delo izvede, uz veliki publicitet, u akademskom nemačkom gradiću Erlangenu, koji, uz Birfest, ima i nekoliko najblistavijih umetničkih festivala, klasike i avangarde. "Duh vode" izveden je u podzemnim prostorima ispod gradske katedrale.
"Svaka čast gradu Beogradu koji je, prvi put posle 1938. izdvojio velika sredstva da sačuva stare i oživi nove kalemgdanske sadržaje, pa i umetničke. Ali, ako su nam tako neosetljivi oni koji treba da rade na proširenju granica umetnosti, onda tog proširenja neće biti.
Mi nemamo, a trebalo bi da imamo, Institut za tragične ishode Srbije u poslednjih 100 godina, da se sve činjenice nađu na jednom mestu. To bi u prvom trenutku delovalo poražavajuće ali bi u sledećem donelo spasonosno osvešćenje. Kao onaj Feniks iz pepela. Kako bi bilo dobro kad bismo mogli da počnemo ispočetka, da se vratimo kulturi ophođenja u javnom istupanju i u parlamentu, na primer, koju je Srbija imala još kao malena kneževina, kada su njome predsedavali oksfordski đaci a poslanicima po poslovniku bilo zabranjeno čitanje unapred spremljenih govora."
Vesna ROGANOVIĆ
[objavljeno: 24.03.2007.]
