Izvor: Nezavisne Novine, 16.Mar.2016, 20:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kraljevski dug i mrak

Čega se u sredu pre podne dohvatiti kad je u Srbiji sve nekako fluidno i već viđeno?

Baš tako, bez obzira što skoro svakog dana slušamo da smo ponovo oborili neki rekord počev od nikad većih penzija u našoj istoriji, preko nikad više puteva u našoj domovini, nikad veće naplate poreza, nikad više novozaposlenih, nikad više ulovljenih u sivoj zoni, nikad više prijatelja diljem sveta, pa sve do nikad većih poplava i nikad češćih izbora.

A, primerice, penzije >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << su toliko velike da više od milion njihovih vlasnika, bezmalo dve trećine, nije ni bilo zakačeno smanjenjem novembra 2014. godine. Jer, šta uzeti čoveku koji živi sa manje od 200 evra mesečno? Zato je i njima nedavno država, vraćajući deo ukupno oduzetog, podarila povećanje od 1,25 odsto. Novih puteva što se tiče, neki su toliko dobri da im prva kiša napravi rupe.

Kad malo bolje čovek razmisli, sa poplavama smo stvarno dobri, mada ovogodišnje, na sreću, nisu ni približno opasne kao one iz 2014. Mada, što kaže reklama za "Loto", nikad se ne zna; em, proleće tek počinje, em je izborna kampanja u punom jeku. Ako izuzmemo nedelju dana zastoja zbog vanrednog stanja uvedenog zbog poplava tokom kojeg je premijer kao lider Srpske napredne stranke samoproglasio moratorijum na izborne aktivnosti. I pred svesrpskim kamerama nastavio svoje premijerske aktivnosti, koje bi po slovu zakona trebalo da budu minimalne, to jest tehničke, izuzev u vanrednim situacijama.

Ali, rekosmo, manje-više već viđeno, pa da se bavimo nečim drugim. Na primer, kraljevskom porodicom, ali ne iz dvougla monarhista&republikanaca, već malo prizemnije, bez obzira što je britanski prestolonaslednik Čarls, u okviru balkanske turneje, sa suprugom Kamilom baš u sredu pre podne stigao u dvodnevnu posetu Beogradu.

Elem, srpska, preciznije poslednja jugoslovenska kraljevska porodica Karađorđević, za razliku od onih milion i kusur penzionera sa penzijama manjim od 200 evra, ne plaća potrošenu struju i ima (a kakav bi drugo do kraljevski!) dug od čak 70.000 evra. Koji je, uzgred, takav samo zahvaljujući dobroj volji "Elektroprivrede Srbije" koja je tokom minulih 15 godina nalazila razne načine da kraljevska dugovanja prepolovi, otpiše, reprogramira. Prinčevski par, uprkos tome i uprkos godišnjoj apanaži iz budžeta od 350.000 evra za Beli dvor, ne uspeva da pokrije ni deo dugovanja, pa su, kao i među običnim svetom, proradile - makaze. I Beli dvor ne sija.

Zbog mraka i hladnoće princ Aleksandar i princeza Katarina neće moći da prime svoje kraljevske rođake princa Čarlsa i vojvotkinju Kamilu.

Zbog duga i pretnje da će pred Sudom za ljudska prava u Strazburu tražiti povrat imovine oduzete posle Drugog svetskog rata, uključujući i Beli dvor u kom od 2001. ima status povlašćenog stanara, princ Aleksandar umalo da propusti svečanu večeru koju za visoke goste priređuje njegov imenjak premijer. Aleksandar Vučić je, naime, vidno naljućen mogućom tužbom, javno poručio princu: "Prvo plati, pa tuži!" Upućeni tvrde da bi, bez urgencije sa važnog mesta - kao i obično, ne zna se kog, pa nagađa - Karađorđevići ostali i bez poziva na večeru.

Eto, to su kockice današnjeg mozaika. Fali mu još kratak podsetnik; Jugoslavija je do kraja rata, Drugog svetskog, bila kraljevina na čijem čelu je od 28. marta 1941. bio kralj Petar II, prethodnog dana proglašen punoletnim iako nije ima 18 godina. Dve nedelje kasnije, 10. aprila, vojska Kraljevine Jugoslavije je kapitulirala pred Hitlerovom soldateskom, a mladi kralj sa svitom je pobegao u London. Kruna mu je nepovratno oduzeta 1945, posle novembarskog referenduma kojim je ukinuta monarhija.

To je i za zapadne saveznike Jugoslavije bio očekivan sled događaja, jer je uz rat sa nemačkim okupatorima i domaćim kolaboracionistima - kojih je bilo poprilično, ali neka to bude tema kada sud konačno odluči hoće li ili ne rehabilitovati ratnog premijera Milana Nedića - vođen i građanski rat. Kao i u pravom ratu, i u tom su pobedili partizani predvođeni komunistima Josipa Broza Tita i Jugoslavija je postala republika. Na sreću mnogih. I na nesreću mnogih.

Za razliku od oca kralja Petra II, Aleksandar Karađorđević nije stigao ni do titule prestolonaslednika; naprosto nema gde da stoluje. Sa prestolom koji je pripao narodu, narodu je, kako se kaže eufemistički, pripala i kraljevska imovina koju su potom koristili i još koriste mnogi nekrunisani kraljevi.

Pre dve godine naslednici Petra II i njegove braće prinčeva Tomislava i Andreja, tražili su po Zakonu o restituciji povrat imovine u Srbiji koja je posle smrti kralja Aleksandra, ostavinskim rešenjem od 27. oktobra 1938, podeljena na tri jednaka dela. U tom zahtevu su: kompleks Belog i Kraljevskog dvora, kuće u beogradskim ulicama Patrijarha Dimitrija 52, Kralja Aleksandra 24, Krunskoj 7 i Sarajevskoj 37, kuća u Aberdarevoj 1 (nasledstvo kraljice Marije), livade kod Sokobanje i nameštaj, umetnine, skulpture, srebrnina... Prema zakonu, Karađorđevići nisu mogli da traže povrat prava na korišćenje lovišta i rudnika, dok se još ne zna gde su hartije od vrednosti deponovane kod Uprave dvora i u Morgan banci u Parizu.

Po slovu zakona nemaju pravo ni na Beli dvor, koji je proglašen kulturnim dobrom i, uzgred rečeno, ima izvanrednu kolekciju umetničkih dela koja su takođe kulturno blago, pa je Agencija za restituciju odbila njihov zahtev.

Onda je došlo ono sa Strazburom i strujom. Dakle, sapunica na srpski način.

Uprkos činjenici da imaju Krunski savet, stanuju u Belom dvoru, potpisuju se kao NJKV, princ Aleksandar i princeza Katarina ne uživaju naklonost javnog mnjenja. Ne, naravno, čitavog, ali dobrog dela svakako. Sem nesumnjivo još uticajne komunističke propagande koja je mladog kralja Petra II označila kao izdajnika, nepopularnosti Aleksandra Karađorđevića doprinosi i njegova muka sa srpskim jezikom, koji ni posle decenije i po života u Srbiji nije valjano savladao.

Poseta britanskog prestolonaslednika i bruka sa neplaćenim računima skrenula je pažnju javnosti i bacila tamno svetlo na Karađorđeviće. Sva je prilika, međutim, da će se i bruka i buka sleći, a mnoga će pitanja ostati bez odgovora. Ne ona istorijska koja ni sedam decenija po okončanju Drugog svetskog rata nisu razrešena valjano, niti državno-pravna oličena u upitu monarhija ili republika. Prostija pitanja, na primer, jesu li Karađorđevići ravnopravni s ostalim građanima koji potražuju imovinu oduzetu posle Drugog svetskog rata? Šta ih razlikuje, sem činjenice da su potomci mlade kraljevske dinastije? Šta im ta krunska činjenica donosi, a šta oduzima? Da li je odluka da budu stanari Belog dvora celishodna ili je, kao i neke druge odluke donete tik posle 5. oktobra 2000, bilo puko ispravljanje krive Drine novom krivinom?

Nesumnjivo da Karađorđevići imaju pravo na precizne odgovore. S druge strane su još prizemnija pitanja čiji se niz završava aktuelnim zašto ne plaćaju struju?

I, napokon, kakve to veze ima sa izborima? Pa, nema, izuzev što jezgrovita poruka premijera Aleksandra princu Aleksandru prija običnom srpskom uvu.

Nastavak na Nezavisne Novine...