Izvor: Politika, 25.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj jednog saveza
KLASIČAN SCENARIO PORAŽENOG LIDERA koji odlučuje da proglasi pobedu i da se povuče. Ovako je londonski "Indipendent" opisao odluku premijera Blera da iz Iraka vrati najpre 1.600, pa potom još 500 vojnika, ostavljajući u "koaliciji voljnih" na haotičnom iračkom ratištu manje od pet hiljada Britanaca u uniformama, drastično manje nego kada je, kao glavni Bušov saveznik, 2003. tamo poslao kontingent od čak 46.000 pripadnika.
Za "Njujork tajms" to je "kraj jednog saveza". Blerova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objava, konsenzus je svih komentatora, došla je za Belu kuću u najnezgodnijem momentu, da bi produbila ionako rastuće američke podele oko toga kako dalje u ratu iz koga je povlačenje politički skupo, a ostanak podrazumeva još veću ne samo političku, nego i svaku drugu cenu, uključujući i onu u ljudskim životima. "Više krvi, više novca, više sumnji", rečito je Bušovu strategiju za Irak sažeo nemački "Špigl".
KOLIKO JE RISKANTNO BITI VIĐEN KAO BUŠOV SAVEZNIK kad je reč o jednoj evropskoj vladi potvrdio je i pad kabineta Romana Prodija, 61. u posleratnoj istoriji Italije. Prodi je mnogo pre britanske najave povukao vojnike iz Iraka, ali se sapleo prilikom izglasavanja dodatnih para za finansiranje italijanskog kontingenta u Avganistanu, u akciji NATO-a koja se, uprkos zastavi Ujedinjenih nacija, doživljava kao američka rabota. Padu je doprinela i kontroverza oko davanja saglasnosti Pentagonu da proširi svoju bazu u Vičenci, a da li će premijer koji odlazi biti i onaj koji se vraća, sa novom kombinacijom većine, i nije toliko važno: Prodijevi partneri levičari pokazali su da je poslovanje sa američkim neokonzervativcima hod po žici bez motke za održavanje ravnoteže.
PORASTAO JE I ULOG U ZAPLETU OKO IRANA, posle najnovijeg izveštaja Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) čiji je zaključak da je Teheran proširio svoj nuklearni program, umesto da ga, po zahtevu UN, obustavi. Iran bi sada mogao da u roku od šest meseci pređe na industrijsko obogaćivanje uranijuma, procena je eksperata IAEA, što međutim ne znači da će do kraja godine biti u stanju da napravi sopstvenu atomsku bombu. Za taj korak će mu, prema procenama britanskih i američkih obaveštajnih službi, biti potrebno još oko pet godina. To znači da vojna intervencija nije nešto što se, u cilju sprečavanja ovakvog razvoja, mora preduzeti sutra, ali nije bilo hitnosti ni za napad na Irak: dokazi o tome da je režim Sadama Huseina napravio zalihe oružja za masovno uništavanje bili su još tanji. Ima, dakle, još vremena za diplomatiju; dilema je jedino da li diplomate još imaju dovoljno manevarskog prostora.
POLITIČKI REZULTAT DELOVANJA NAJVEĆE SILE NA BLISKOM ISTOKU u velikom je, naime, raskoraku sa proklamovanim ciljevima. Ulazak u Irak trebalo je da bude ključni potez u "ratu protiv terora" objavljenom posle jedanaestog septembra 2001, i da, "demokratskim preobražajem" jednog despotskog sistema, promeni političku klimu u celokupnom islamskom svetu.
Ta klima je doista promenjena, ali ne onako kako je Amerika to želela. Svi njeni potezi povučeni od rušenja kula Svetskog trgovinskog centra u Njujorku prouzrokovali su drastičan porast antiameričkog raspoloženja i radikalizovali muslimane širom sveta, nalaz je dosad najvećeg ispitivanja javnog mnjenja u deset predominantno islamskih zemalja, koje je, na uzorku od čak 10.000 ispitanika, sproveo Galupov Centar za islamske studije.
Istraživanje, koje je reprezentativna slika stavova čak 90 odsto svih muslimana sveta, ukazalo je i na neke zapadne zablude o njima. Jedan od iznenađujućih nalaza jeste i onaj da se islamski radikali ne regrutuju među siromašnim verskim fundamentalistima, već da su takvim stavovima skloniji oni bolje stojeći i obrazovaniji. Loše mišljenje o Americi tako ima čak 79 odsto stanovnika glavnog saveznika SAD u regionu, Saudijske Arabije, ili 65 odsto Pakistanaca, uprkos tome što je Islamabad strateški partner Vašingtona.
Ili možda baš zbog toga.
[objavljeno: 25/02/2007]
