Izvor: Blic, 05.Avg.2011, 03:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj intelektualnog doba
Odlaskom Muharema Pervića odgođeni kraj intelektualnog razdoblja pozorišne kritike konačno se desio. Mogao sam se slagati ili ne slagati sa Pervićevim kritikama, ali nisam mogao da ne uživam u njegovoj strasnoj potrebi da piše o teatru i da svoje tekstove strukturiše kao literarne tvorevine.
Pervićevo pisanje dolazilo je iz unutarnjeg, dubljeg naloga jednog intelektualca da se obrati svetu u kome živi i da ga, u krajnjoj liniji, tumači. Pre nekoliko godina, prestankom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kritičarskog rada (a docnije i fizičkim odlaskom) Jovana Vave Hristića, a potom i odlukom Vlade Stamenkovića da završi svoj angažman kritičara u „Ninu", Muharem Pervić ostao je poslednjim intelektualcem širokog klasičnog obrazovanja koji još piše o pozorištu. Njegov angažman podrazumevao je onaj radosni i mučni eros pisanja, ono bartovsko „zadovoljstvo u tekstu", ono što je, uistinu, nasušna potreba i intelektualna obaveza, a ne dnevna konjunktura, odskočna daska za uspon na socijalnoj lestvici, mogućnost da se preko pisanja kritike dosegnu izvesne pozicije. To je otuda što je reč o čoveku koji je, da navedem tek dve njegove značajne delatnosti, bio urednik ključnog srpskog i jugoslovenskog književno-umetničkog časopisa, beogradskog „Dela", baš kao i jedan od urednika Andrićevih sabranih dela.
Takvi su nekada bili pozorišni kritičari: svestrani intelektualci, znalci, a pre svega ljudi senzbilizirani za složenu umetničku formu kakvu predstavlja teatar. Mogli su biti u krivu, ali se nisu postavljali na pozicije kakotrebajućih presuditelja i pozorišnih ideologa. Delo su tumačili iz samog dela, u nepokolebljivoj veri da je njihov angažman u službi teatra. Nije slučajno što se posle premijera više nećemo pitati „šta je rekao Vava, Vlada, Mune": nahrupilo je doba agresivne zlobe udružene sa poluznanjem i odsustvom hermeneutičkog umeća, vreme neduhovitih skorojevića, intelektualnih kaćipera.
Novo doba.
