Izvor: Politika, 22.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj iluzije
Istorija se ne ponavlja. Odnosno, ako se ponavlja, ponavlja se kao farsa. Celokupni tok zbivanja u "Zastava – Automobili", od oktobra 2000. godine, to potvrđuje. U prilog tome, govore i najnovija zbivanja u ovoj fabrici. Po ko zna koji put gledamo već viđene scene – nezadovoljstvo zaposlenih, neizvesnost i strah, radnike na ulicama, najave ili pretnje dolaskom u Beograd i protestima pred zgradom vlade. Mala je verovatnoća da će najnovija zbivanja u Kragujevcu značajnije uticati na javno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mnjenje i na aktere političkog života.
Jedan od razloga je svakako i taj što su ovakve scene, bez praktično ikakvog značajnijeg efekta, već mnogo puta viđene, kako u Kragujevcu, tako i u mnogim drugim mestima širom Srbije. Naravno, sudbina više od četiri hiljade radnika i njihovih porodica nije farsa, niti može biti predmet bilo kakvih manipulacija i trgovina.
U svakom slučaju, prvi put je, moglo bi se reći, kod nas prema jednom velikom (tj. nekada velikom) poslovnom sistemu, učinjen jedan na pojavnoj ravni jasan, radikalan potez. Vlada je donela odluku da 31. avgusta prestane sa radom Zavod za zapošljavanje i obrazovanje, osnovan sa zadatkom da obezbedi posao za više hiljada radnika, koji su već godinama ekonomski i tehnološki višak. Zavod je u proteklim godinama delimično obavio pomenuti zadatak, ali je pitanje koliko je to u celini bilo realno i da li je bilo korisno za zaposlene, "Zastava – Automobile", pa i nacionalnu ekonomiju.
Ozbiljno i argumentovano suočavanje sa činjenicama upućuje na to da su izvesnu korist imali samo zaposleni koji su godinama primali određene nadoknade, bez obzira na njihovu visinu, koje nisu zaradili. Fabrici – ni iz džepa ni u džep, jer i ona je održavana na infuzijama i aparatima. Najveću, direktnu i indirektnu, štetu imala je država (tj. poreski obveznici), jer je godinama izdvajala sredstva za održavanje čardaka ni na nebu ni na zemlji.
Sada se prvi put neko odlučio da stavi tačku na jednu neprihvatljivu praksu. Jer, neprihvatljivo je da ljudi primaju novac, bez obzira koliko, a da ne rade. U tom smislu, odluka vlade može se tretirati i kao konačno zatvaranje fabrike iluzija.
Ali, postavlja se pitanje zašto je vlada učinila to tek sada. Jer, i laicima je jasno da se zbog promenjenih okolnosti u svetskoj automobilskoj industriji, naš model mora smestiti u muzej starina, a da će se nova automobilska industrija suočiti s mnogo oštrijom konkurencijom i izazovima. To, naravno, podrazumeva i drastično smanjenje broja zaposlenih, ali i suštinske promene u poziciji onih koji u poslu opstanu.
Da li vlasti sve do sada nisu imale dovoljno hrabrosti za ovakav potez? Ili su u pitanju drugi motivi i ograničenja, koji su uticali na to da vlast nastavi da kupuje lažni socijalni mir, u osnovi na isti način, na koji je tokom svoje vladavine to radio Slobodan Milošević? Jer, kada je bivši predsednik početkom devedesetih uveo instituciju "prinudnih odmora", mnogi radnici su podmićivali svoje šefove da im obezbede takav status. Poznato je da se ta tužna priča završila s ponižavajućih nekoliko stotina dinara mesečne pomoći.
Deo ove priče su i sindikati, jer snose deo odgovornosti za stanje u kome se danas nalaze radnici "Zastava – Automobili". Pre svega zbog svoje podeljenosti, liderskih ambicija i sukoba, što ih je neizbežno vodilo na margine zbivanja. Razjedinjeni sindikati nisu bili u stanju da definišu strategiju rešavanja problema "Zastava – Automobila", ili da kompetentno sa poslovodstvom i vladom učestvuju u kreiranju zajedničke politike. Njihovi protesti su i do sada više ličili na bezvoljnu formalnu manifestaciju, po zastarelom scenariju, nego na ozbiljno ispoljavanje radničkog revolta i snage sindikalno organizovanog radništva. Dosadašnje iskustvo ne daje realnu nadu da i ovih dana najavljeni protesti i dolazak u Beograd mogu bitno uticati na dalji tok zbivanja. Pre se može očekivati da još jednom pokažu društvenu nemoć sindikata i kretanje u začaranom krugu metoda sindikalne borbe kojima je mesto u istorijskim čitankama.
Konačno, šta bi se dogodilo u pretpostavljenoj situaciji u kojoj bi vlada popustila i još za neko vreme produžila život Zavoda za zapošljavanje i obrazovanje? Ništa, osim besmislenog trošenja novca iz budžeta. Jer ono što nije urađeno šest godina, neće biti urađeno ni u sedmoj. I šta ako vlada ponudi još povoljnije otpremnine, što je bio jedan od često pominjanih zahteva na protestnim skupovima u Kragujevcu proteklih dana. Znači, nije stvar u otpremninama, već u njihovoj visini i načinu na koji će biti iskorišćene. A u tome je, nesporno, zajednička odgovornost i vlade i onih koji otpremnine budu dobili.
Profesor Megatrend univerziteta
[objavljeno: ]
