Izvor: Politika, 02.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovski čvor
Šest godina posle 5. oktobra demokratska Srbija se nalazi u klinču. I to, ne zbog ekonomskih i unutrašnjopolitičkih razloga, već iz apsurdnosti naše spoljnopolitičke pozicije, povodom rešavanja statusa Kosova i Metohije.
Tokom devedesetih godina Kosmet je tonuo u anarhiju zahvaljujući dvema pogrešnim politikama. Jedna je bila ona Miloševićeva, koja se prostirala od pozivanja Srba na novi "kosovski boj" do urednog potpisivanja kumanovske kapitulacije posle bombardovanja. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Druga je bila politika kosovskih Albanaca koja se svodila na otcepljenje dela teritorije države Srbije.
Postojala je i treća politika prema Kosovu, politika kompromisa, koju su već tada nudili predstavnici antimiloševićevske demokratske Srbije, a koja je progovarala iz usta pojedinih akademika, kao i iz akcija tada opozicionih političara. Ali, srpski "antimiloševićevci" nisu tokom devedesetih godina uticali na donošenje političkih odluka u zemlji, kao što ni druge proevropske demokratske stranke nisu bile u toj poziciji u ostalim državama zapadnog Balkana.
Možemo, međutim, samo spekulisati kakva bi bila istorija ovih prostora da su tokom 90-ih uticaj u Srbiji imali ljudi poput Koštunice, Đinđića ili Tadića, a u Hrvatskoj poput preminulog Vlade Gotovca, kao i njihovi "ekvivalenti" u ostalim republikama. Na žalost, sa osvitom višestranačja, vlasti se dokopao violentniji deo nekadašnjih disidenata koji je lako sklopio pakt s komunističkom nomenklaturom, iz čega su se izrodile političke ličnosti poput Šešelja u Srbiji, ili Branimira Glavaša u Hrvatskoj, kojima su rukovodili "doktori" škole nacionalnog komunizma – Milošević, Tuđman i drugi.
No, krajem ratova i ocrtavanjem novih starih državnih granica, svaka zapadnobalkanska država je dobila umerenije i proevropsko rukovodstvo, pa je u regionu uspostavljena nova ravnoteža i duh međusobne saradnje i stabilnosti.
Najnovija dešavanja u vezi sa statusom Kosova i Metohije ocrtavaju, međutim, opet jednu novu situaciju, koja bi veoma lako mogla uzdrmati regionalnu stabilnost. Apsurdnost dosadašnjeg toka pregovora o statusu Kosmeta, a time i spoljnopolitičke pozicije sadašnjih srpskih vlasti, je u tome što se traži da cenu za Miloševićevu pogrešnu politiku plate političari "antimiloševićevci", koji trenutno predstavljaju državu, a koji, kao što smo videli, nisu imali nimalo uticaja na situaciju u Pokrajini tokom devedesetih godina. Pojednostavljeno govoreći, traži se da, u konačnom zbiru, kaznu za dve pogrešne politike – jednu srpsku, drugu albansku – plati treći koji u tome uopšte nije učestvovao. Tako se od demokratskih političara u Srbiji traži da se pomire s nekom "realnom" nezavisnošću Kosova, ne razumevajući koliko to podriva njihovu poziciju na unutrašnjopolitičkom planu i koliko će, bez Kosova, teško dobiti sledeće izbore.
No, nije reč o podrivanju evrodemokrata samo u Srbiji, već u čitavom regionu, pošto sve republike bivše SFRJ (osim Slovenije) funkcionišu po principu "spojenih sudova": nestabilnost u jednoj, nužno dovodi do nestabilnosti u drugim državama. Moguća lančana reakcija u slučaju nezavisnosti Kosova bi izgledala ovako: nošeni "patriotskim impulsima", radikali dolaze na vlast u Srbiji; zabrinuti što su ekstremne snage (koje sanjaju granicu Karlobag–Karlovac–Virovotica) došle na vlast u Srbiji, birači u Hrvatskoj takođe glasaju za svoje ekstremne snage, što se ponavlja i u BiH, Makedoniji, i u sveže referendumski podeljenoj Crnoj Gori. Time bi došlo do podrivanja položaja nekoliko proevropskih demokratskih političkih grupacija na vlasti u državama regiona.
Otuda ne čudi što nezavisnost Kosmeta aktuelni hrvatski zvaničnici ne pominju, i što su čak iz bošnjačke SDA došla protivljenja nezavisnosti, poput onog nedavnog, Bakira Izetbegovića. Svima je jasno da bi nezavisnost Kosmeta značila otvaranje Pandorine kutije iz koje bi moglo izaći hiljadu neizvesnosti, a prva od njih bila bi urušavanje tzv. dejtonskog sistema koji reguliše odnose između Srbije, BiH i Hrvatske, kao i unutrašnje odnose u BiH.
Ukoliko, dakle, neko želi da očuva sadašnji "dejtonski sistem" država zapadnog Balkana, onda ne bi trebalo da dira ni "Badinterov princip" koji je bio merodavan za ocrtavanje granica na Balkanu posle raspada SFRJ. Taj princip je počivao na tzv. avnojevskim granicama, i ako se taj princip i te granice jednom naruše, niko ne zna kuda bi nas to moglo odvesti. I kako bi neko mogao saopštiti Srbiji da bi jedino ona trebalo da ima manju teritoriju u odnosu na raniju, što bi se dogodilo u slučaju nezavisnosti Kosmeta.
Stoga bi priču o potpunoj i bezuslovnoj nezavisnosti Kosova trebalo staviti "na led", i naći neka kompromisnija i održivija rešenja, ako se ne želi čitav region staviti "na vatru".
Istraživač saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu
Neven Cvetićanin
[objavljeno: 02.10.2006.]
.jpg)
