Izvor: Politika, 11.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovo: repriza ili premijera
Kosovski diplomatski karusel je opet pokrenut, a na ključno pitanje hoće li on predstavljati reprizu Ahtisarijevog ćorsokaka ili početak suštinskih pregovora, bez uslovljavanja i surovih vremenskih ograničenja, za sada još nema nedvosmislenog i pouzdanog odgovora.
Ako je verovati onom da se dva puta ne može ugaziti u istu reku, ima ohrabrujućih detalja koji govore o promenjenim okolnostima u kojima se ulazi u novu rundu kosovske kvadrature kruga.
I onima koji i dalje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << licitiraju sa isluženim Fincem, odnosno njegovim planom, savršeno je jasno da se tom stazom više ne može. Propali su brojni pokušaji da se na toj platformi, i na prepad, u Savetu bezbednosti realizuje politika svršenog čina.
Aktivirana je stara formula sa "trojkom" u novom izdanju. Ona se, naime, suštinski razlikuje po akreditivima sa kojima raspolaže, od one famozne trojke EU koja je svojevremeno, umesto da doprinese gašenju balkanskog požara, svojom malokrvnošću, pojedinačno zanemarljivom specifičnom težinom i tankom potporom – Luksemburžanin Žak Pos, italijanski politički bonvivan Đani de Mikelis i nadmeni Holanđanin Van den Bruk – više ličila na piromana.
Iza članova sadašnje trojke stoje trenutno najmoćniji i najuticajniji akteri na svetskoj političkoj sceni, SAD, Rusija i Evropska unija čiju formaciju predstavlja, nimalo slučajno, Nemac.
Ulazak Volfganga Išingera, iskusnog diplomate i sadašnjeg nemačkog ambasadora u Londonu, u ovaj "trijumvirat" samo se, naime, delimično može pripisati činjenici da je ideja s trojkom, posle ortačkog američko–evropskog njujorškog fijaska, lansirana iz – Berlina.
Iza Išingera stoji najuticajniji član evropske familije, što svakako ojačava i njegovu ličnu poziciju u ovoj formaciji moćnih, iako je njegov mandat u odnosu na drugu dvojicu (Amerikanac Frank Vizner i Rus Aleksandar Bocan Harčenko) očigledno delikatniji i – problematičniji. Iz prostog razloga što je i pozicija Evropske unije u svemu ovome, ipak, prilična nepoznanica.
Pitanje je, naime, koliko će Evropa (Evropska unija) uopšte u trojnoj formaciji, bez punog i potpunog saglasja dvadeset sedmorice, moći i hteti da nastupa autohtono i (samo)uverljivo. Sa sve uočljivijim slabljenjem ugleda i uticaja SAD u svetu, na Starom kontinentu oživljavaju dve "škole mišljenja": po jednoj, to je šansa za Evropu i jačanje njenog političkog identiteta, druga zastupa stanovište da slaba Amerika znači (u isto vreme) slabu (zapadnu) Evropu i da je u evropskom interesu "investiranje" u američku moć.
Otuda je i pitanje Išingerovog mandata delikatno i posebno interesantno, iako njegov ulazak u "trojku" najverovatnije nije samo nemački i evropski izbor.
Išinger je bio desna ruka Olbrajtovoj u Rambujeu i Holbruku u Dejtonu, a u vreme NATO bombardovanja njegova specijalna diplomatska misija bila je da Ruse "uvuče u čamac".
To rusko "uvlačenje u čamac" je iz zapadne vizure i ovom prilikom, posredstvom Kontakt grupe i njene trojke (izuzetno) aktuelno i (preko) potrebno. Ruse treba uveriti da je pregovaranje uzaludan posao u situaciji kad su pozicije Beograda i Prištine označene (ciljno) kao nepomirljive. U tom stanovištu je, čini se, već uprogramirana opasnost da albanska strana i njihovi moćni zaštitnici pribegnu opstrukciji pregovora kako bi se dokazala unapred postavljena teza.
I možda najvažnije pitanje: kako će trojka uopšte ostvariti ulogu medijatora pregovora kad su pozicije njenih članova takođe nepomirljive: dok je, na primer, Ahtisarijev plan na Zapadu i dalje osnov za pregovore koji moraju biti oročeni, ruski predstavnik je izričit: nema Ahtisarija i nema rokova.
Rusi, inače, u ove pregovore ulaze sa najmanje opterećenja i sa principijelno čistih pozicija: nisu učestvovali u bombardovanju 1999. da bi grozničavim insistiranjem na nezavisnosti Kosova naknadno pribavljali legitimitet nelegalnom poduhvatu (zapadni refren: Kosovo je za Srbiju izgubljeno 99), nemaju vojsku u pokrajini, čije je prisustvo skopčano sa velikim rizicima i još većim finansijskim izdacima, i, na kraju, insistiraju na striktnom poštovanju međunarodnih principa i obavezujućih konvencija.
Doslednost sa kojom to čine (in)direktno jača srpsku poziciju u novoj rundi pregovora i upućuje na zaključak da bi pregovori ovoga puta, zaista, pre mogli da budu premijera, a ne repriza onoga što se zbivalo u Ahtisarijevoj režiji.
U Berlinu se, a po svemu sudeći i u drugim evropskim prestonicama, inače, dugo verovalo da je u rasplitanju komplikovanog kosmetskog čvora američka reč "prva i poslednja", iako se s tim nije mnogo javno baratalo.
Računalo se na (pre)moć američkog glasa i uticaja i, kad se otvori tema konačnog statusa srpske pokrajine, brzo i lako okončanje čitavog posla. Zbog toga se onako učestalo i (o)lako licitiralo sa rokovima u kojima će se na sve staviti velika tačka, uprkos protivljenju Beograda.
Suočavanje sa ograničenjima prevelike moći posle uzaludnog naturanja više varijanti rezolucija u Savetu bezbednosti, delovalo je kao neka vrsta političkog šoka.
Niko na zapadu očigledno nije računao sa dve stvari: da će Rusija u kosmetskom slučaju na sto baciti tako jaku kartu i da, posle dugo vremena, u tome neće biti kratkog daha.
[objavljeno: ]
.jpg)
