Izvor: Politika, 18.Mar.2013, 18:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kornjača za večeru?
Stajala sam sa strane i neuspešno pokušavala da se sakrijem iza kolega ne želeći da budem izabrana prva. Gospodin Stiven Tang koga smo svi zvali Stivi je bio naš domaćin večeras. Naravno njegovo pravo ime je Xu Tang ali radi lakšeg sporazumevanja svaki Kinez ima i englesko ime i na biranje istog se zaista provede puno vremena i truda.
Bilo je 5 sati uveče i upravo smo sleteli iz Pekinga u Chongqing najmnogoljudniji grad na svetu. Mnogi misle da je to Peking ali od kada je Kineska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlada odlučila da pripoji sve okolne seoske opštine gradu Chongqing, on je preuzeo vodeće mesto po broju stanovnika.
Na aerodromu nas je dočekala delegacija iz kompanije sa kojom smo trebali da radimo zajednički marketing u UK.
Kako se u Kini večera rano, nisu nam dozvolili da se osvežimo nego su nas odveli pravo u restoran.
Mr Stiven Tang je kao domaćin birao ko će da sedi na počasnom mestu sa njegove leve i desne strane. Posle njega bira njegov zamenik pa zamenik zamenika i tako u krug dok svi ne budu izabrani. Ceo proces izgleda kao kada igrate košarku pa birate svoj tim.
Umorna i pomalo ne spremna na večeru želela sam da budem izabrana poslednja ali poslovne večere kao ova su važnije od dugih sastanaka po neurednim kancelarijama jer vaši maniri za kineskim stolom mogu odrediti uspeh vašeg poslovnog skupa.
Iz iskustva znam da ne smem da naručujem rižu jer ljudi koji jedu pirinač potiču iz nižih slojeva društva. Takođe ne smem da odbijem ništa što mi se stavi u tanjir od strane domaćina pa makar to bile i kokošije glave.
Kinezi vode računa da vas ne dovedu u situaciju da morate da odbijete nešto od hrane pa vas obično nude sa govedinom, prasetinom koja se smatra specijalitetom u Kini, tofu….
Od vas se očekuje da znate da koriste čopstike i korišćenje viljuške i noža nije preporučljivo ali sa istančanom kineskom učtivošću staviće i escajg na sto.
Jedan od važnijih rituala su zdravice. Kinezi ne piju ali svaki put kada se nazdravlja treba da ustanete i da nežno podržite dno čaše sa levom rukom što znači da nazdravljate od srca. I vole govore, duge, monotone sa dosta prideva - prisvojnih, opisnih, gradivnih....
Večera obično traju dugo, ponekad imaju 18 jela a supa se servira na kraju. Umesto slatkiša dobijate voće. Ponekad morate da budete spremni na iznađenja kao što su na primer rečne kornjače koje su specijalitet u Chongqingu.
Na moj užas kornjače su bile cele sa oklopom iako sam očekivala supu sa komadićima mesa koje sam mogla vešto da izbegnem tako što bih sipala samo tekućinu bez mesa u moj tanjir. Trik naučen i dobro izvežban kod kuće u Beogradu.
Međutim, kao važni gosti svako od nas je dobio svoju ličnu kornjaču koja je izgledala ogromna na tanjiru sa glavom i malim crnim očima koje su gledale pravo u mene.
Dolazeći iz zemlje u kojoj kornjače predstavljaju ukrasne životinje i gde se upustvo za jedenje kornjače ne uči za vreme nedeljnog ručka ostalo mi je da se samo snalazim.
Vino koje sam tako trvdoglavo odbijala odjednom je postalo pitko. Posle druge čaše sam uzela plastične rukavice, iste one koje se dobijaju gratis kada kupite farbu za kosu, i počela polako da skidam kornjačin oklop.
Zvuk je užasan i dve čaše vina ne ubijaju tonalitete kroz koje prolazite. Krišom sam, koliko je to bilo moguće za okruglim stolom, gledala kako kolege slasno jedu i shvatila da je poenta u sisanju. Oklop, sitne nogice, glavu…Jer po kineskom verovanju – kornjačino meso je dobro za zdravlje.
Ali tu famoznu i malo olinjalu rečenicu čula sam i za druga jela - zmije, kučiće...i mislim da ona ima više udela u sećanju kineske nacije na petogodisnji program zvani „Veliki Skok Napred” - koji se završio katastrofalno,umiranjem od gladi najmanje 20 miliona Kineza.
Hrana kao socijalni status je jako bitna u kineskom uređenu. Bitno je šta jedete, sa kim jedete i gde jedete. Ručak u kancelariji u Londonu provodim hraneći patkice na jezeru u Regents Parku sa užeglim sandvičem kupljenim u lokalnom supermarketu , koji poneke razmažene i debele patkice čak odbijaju da jedu.
Za to vreme moje kolege, većina Kinezi, sede zajedno oko stola, pažljivo i brzo birajući sveže skuvanu hranu sa svojim čopsticima. Ako neko ima višak hrane uvek je stavlja na sredinu stola da se svi posluže. Ako ne jedeš zajedno znači da ne pripadaš grupi. A grupa i status u njoj su iznad statusa pojedinca što mene i par mojih kolega Engleza guši.
Kinezi su pragmatični, za njih je proces kada jedete i pričate – spoj korisnog i zdravog. Tim i timski rad su na prvom mestu. Pojedinac i njegove potrebe ne postoje.
Mila Gardiner, London
objavljeno: 18.03.2013
