Izvor: Politika, 21.Mar.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Korektnost je šarena laža
Naše društvo pokušava da ukloni sve što mu je neprijatno. Skloni matore, skloni debele, svuda postoji filtriranje ali na način da svakome ostane čista savest
Specijalno za „Politiku”
Grac – Festival austrijskog filma Dijagonale (12–17. mart) u Gracu je ovoga puta bio u znaku reditelja Ulriha Zajdla čiji je poslednji deo trilogije „Raj”, naslovljen „Nada”, otvorio ovu manifestaciju. Iste večeri je Mariji Hofšeter dodeljena nagrada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za glavnu ulogu u višestruko nagrađivanom i kontroverzom obojenom drugom delu „Vera” (ovaj film je Zajdlu, između ostalih, doneo Specijalnu nagradu žirija u Veneciji, dok ga je Vatikan istovremeno napadao zbog blasfemije) za portret fanatične katolikinje sa „specijalnom misijom” koja živi u svetu velikih ličnih protivrečnosti.
Radnja filma „Raj: nada” je u jednu ruku priča o neostvarenoj ljubavi između trinaestogodišnje devojčice Meli i lekara u poznim četrdesetim u letnjem kampu za gojaznu decu, a u drugu je otvoreno suočavanje sa temama usamljenosti i izolovanosti mladih ljudi koji se ne uklapaju u estetske ideale društva.
Ulrih Zajdl je svoju reputaciju reditelja izgradio na sumornim i često veoma mučnim sagama o autsajderima koje stavlja u realne, ogoljene situacije. Prebacuje mu se da je previše pesimističan i da ga magično privlače teme sa margine u šta je i srpska publika ranije imala prilike da se uveri kod filmova „Pseći dani” i „Import-eksport”. Deo trilogije „Raj” srpska publika videla je na Filmskom festivalu na Paliću i beogradskom Festivalu autorskog filma.Sa Zajdlom smo se sreli pred projekciju sva tri dela „Raja” u bioskopu Šubert u Gracu.
Koje su bitne dodirne tačke između filmova „Ljubav”, „Vera” i „Nada” sem što glavne protagonistkinje dolaze iz iste porodice (majka, tetka, ćerka)?
Nema ih! Na početku je planiran jedan film sa tri priče nastale od istog scenarija, ali je to postalo fizički nemoguće. U „Ljubavi” postoji scena u kojoj se sve tri žene rastaju. Majka odlazi u Keniju, a tetka odvodi devojčicu u kamp za mršavljenje pre nego što krene na svoju turu „pokatoličavanja ovčica” po Beču. Od tog momenta se sve tri priče individualno razvijaju i svaka se koncentriše na jednu od žena. Najbolji utisak o trilogiji se dobija kada se filmovi pogledaju jedan za drugim, jer se kod publike javljaju potpuno drugačije asocijacije nego kada ih gledaju odvojeno. Premijera takvog koncepta se desila u Berlinu, a sada i ovde.
Kasting za vaše filmove je često veoma dug...
Scenario sam, kao što to radim već godinama, napisao zajedno sa suprugom (Veronika Franc), a od samog početka je bilo jasno da je reč o tri žene i njihovoj čežnji za ljubavlju i nežnošću. U ostvarenju svojih ciljeva svaka od njih bira drugačiji put: jedna kroz seks turizam u Keniji, druga kroz Isusa Hrista, treća je još dete koje se traži... Za ulogu Tereze u „Raju: ljubav” nekoliko meseci sam kamerom paralelno pratio nekoliko glumica da vidim kako se priča razvija, da li među nama postoji poverenje, kako reaguju u različitim situacijama, kakva je interakcija. Morao sam da procenim koja glumica je najpogodnija za ulogu na osnovu toga koliko je na sopstvenu inicijativu dala sve od sebe, bez samocenzure. Moj način rada podrazumeva sposobnost improvizacije zato što ne postoji nikakav striktan tekst.
Kada smo kod teme improvizacije, razgovori koje devojčice vode u kampu su veoma autentični. Da li su ti dijalozi sasvim ostavljeni njima?
Moja namera je da gledaocu dam utisak, ne da se nalazi u bioskopskoj sali, već u istoj sobi sa glavnim junakinjama. Ako mi to ne pođe za rukom, tada sam kao režiser zakazao. Sa mladim glumicama u „Nadi” sam izgradio bazu poverenja. One su bile u stanju da takoreći zaborave da je tu kamera i nisu se stidele da vode slobodne dijaloge. Za snimanje takvih scena poverljivih razgovora važno je biti u stanju da se zaboravi na kameru i da se priča. Moj zadatak je da učinim sve što mogu da se to desi, a kada se takav odnos uspostavi snimanje je neverovatno brzo gotovo i ne traje ni sat vremena.
Javnost se uzbudila zbog vašeg oglasa za kasting za „Nadu” u kojem ste tražili da vam se jave debela deca.
Ne razumem to prelepljivanje etiketa. Naše društvo pokušava da ukloni sve što mu je neprijatno. Skloni matore, skloni debele, svuda postoji to filtriranje ali na takav način da svakome ostane čista savest.
„Nada” je i priča o nemogućoj ljubavi trinaestogodišnje devojčice prema mnogo starijem doktoru.
Na početku sam imao ideju o Loliti – o zabranjenoj ljubavi i seksualnoj čežnji. Hteo sam da pokažem da odrastao muškarac itekako može osetiti seksualnu privlačnost prema jako mladoj devojci. Onda sam sebi postavio pitanje šta i kako sa tim. U filmu se ne prekoračuje granica između čežnje i strasti i za mnoge ljude koji vole moje filmove, to je zapanjujuće mlak momenat.
Zbog čega tako malo reditelja ima hrabrost da pokaže neugodnu stvarnost?
Mnogi ljudi ne žele da se suoče sa stvarnošću jer kažu da je ona „ružna” ili nemaju želje da se vide u ogledalu. Hoće jedan ulepšan svet, bez udubljivanja u bilo šta. Nije stvarnost jeziva, već su mediji jezivi. Ja sam protivnik političke korektnosti – to je sve šarena laža. To su samo izmenjeni pojmovi, izlažirani su jezički i vizuelni izrazi. Moj cilj je da kao umetnik pružim drugačiji pogled, da prikažem stvari koji drugi neće ili se ne usuđuju da pokažu. To je tako i u književnosti i u umetnosti – čovek predstavlja stvarnost onako kako je vidi ne podlažući se autocenzuri.
Marina Rihter
objavljeno: 21.03.2013.
