Izvor: Blic, 16.Jun.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Korektnost ili publicitet
Ovih dana na jednom od evropskih festivala došao sam na predstavu na kojoj su nam, pored ulaznice, dali papirić na kom je pisalo: „U trećem delu predstave učestvuje slepa igračica. Ljubazno molimo publiku da ćuti da ne bi remetila njenu koncentraciju.“
U civilizovanom svetu poznata je tendencija da se osobe sa posebnim potrebama ne diskriminišu ni u kom pogledu. Tako su na ulicama obavezne rampe za invalide i paralisane u kolicima. Takođe se sve više vodi računa da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pomenute osobe prema svojim mogućnostima ravnopravno učestvuju u raznim umetnostima. Na istom festivalu plesala je u jednoj drugoj predstavi veoma darovito i uzbudljivo izuzetno niska igračica, da ne upotrebim reč kepec.
Naglašavam da se iskreno slažem sa takvom humanističkom tendencijom u tretiranju hendikepiranog sveta.
Međutim, ovoga puta mi je skretanje pažnje na slepilo jedne od učesnica višestruko smetalo. Kako bismo mi, gledaoci, mogli da je uznemirimo? Da li glasnim reakcijama ili previše bučnim aplauzom? Istina, ona je jednog trenutka sišla u prve redove publike. Ali publika uopšte nije znala da je baš ona ta slepa umetnica. I šta bi ta publika mogla da radi ili priča da bi je zbunila? I zašto bi je publika i da nije slepa zbunjivala? U sve češćim, pomalo pomodnim silascima izvođača među publiku uglavnom nailaze na uzdržanu, čak stidljivu publiku koja uopšte ne voli da u predstavi učestvuje, a pogotovo ne da provocira glumca, čak i kad glumac njih provocira.
Sve mi je više to delovalo kao da rukovodstvo tog pozorišnog ansambla hoće da se pohvali svojom korektnošću prema „osobi sa posebnim potrebama". Mislim da čak idu dotle da to bude senzacija što u predstavi igra slepa glumica, i to kao da nije slepa - sigurno, određeno i dobro. I da se time privuče publika. A to već nije korektno. Pretvara se u svoju suprotnost - nekorektnost, kao i svako preterivanje.
