Izvor: Politika, 03.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kora hleba iz Ljutaka
Seljaci iz Vujetinaca, boreći se za dinar, golim rukama lome stene na Bukoviku
Bukovik – Letnji dan, po prirodi već dugačak, u kamenolomu se otegne bez kraja. Dinar ne pada s neba, otuda u inat danima nije bilo ni kapi kiše, pa seljaci iz Vujetinaca krepe žuljevite duše mlakom vodom iz balona ponetog jutrom od kuće, ili sa planinskog vrela koje tek toculja. I, golim rukama lome stene na Bukoviku, dok se planinskim vencem vije vruć vetar.
– Takav je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << majdan, ne može drugojačije. I ime mu priliči, zove se Ljutak – kaže za "Politiku" Zoran Stojić (41) iz Vujetinaca, provodeći četvrtu godinu u kamenolomu.
Pripoveda da je 17 i po godina radio u "Zastavi" i, pošto u Kragujevcu nema više posla, ostao u Vujetincima, na zemlji i kamenu s Bukovika (850 m. n. v.). Sa rođacima i susedima u istom nalazištu bori se za neku paru, vrativši se iz grada na gorsku stazu kojom su nekad koračali njegovi preci.
U kamenolomu na šumadijskoj planini kulučilo se još za turskog zemana, jer se jedna tačka na tom prostoru i danas naziva Nišan (turski – spomenik). Opusteo je sedamdesetih prošlog veka, kad se narod malo zaimao, a beton učinio boljim od kamena. Seljaci rudari vratili su se na stenovitu muku 1990. godine pošto je tada, vele, "počela ova kriza".
Na vrhu Bukovika priroda je naslagala slojeve vulkanske površinske stene dacit, ređajući jednu preko druge pravilno obrazovane kamene ploče, debljine od nekoliko santimetara. Između njih su naslage vrlo mekog materijala, što se na preseku uočava kao linija koja pokazuje rudarima gde valja zabiti klin pa zapeti. Kamen privlačne boje i strukture koristi se, kao lomljeni poluobrađeni, za cokl na građevinama, trotoar ili, skorijih godina ponajviše, oblaganje crkava.
Glavna uzdanica rudareva jesu čvrste šake, gvozdeni klinovi i maljevi od petice do desetke, nazvani po težini u kilogramima.
– Ploču koja je na vrhu odvajamo podbijajući klin između slojeva, zatim ocrtamo i lomimo kamen na manje komade, pa ređamo u traktorsku prikolicu. Najcrnje je kad linija slaže, misliš da su slojevi odvojeni a nisu, i onda dugo i uzalud mlatiš teškim čekićem na kamenju u planini. Novi nasad čekića, od drena, graba ili jasike, zna da se polomi i za dvadesetak dana – priča Stojić.
Nalazište je podeljeno na ukupno 12 majdana, posade imaju od dvojice do petorice, i ljudi su listom iz kilometar i po udaljenih Vujetinaca, iako je kamenolom zvanično u ataru susedne Ostre, koja je daleko. Oba sela su na čačanskom području a posed pripada "Srbijašumama", i svaka ekipa u tucetu plaća godišnju kiriju od hiljadu evra.
– Imamo pravo da izvadimo 50 kubika godišnje i za svaki smo platili 1.540 dinara. Prvog i petnaestog u mesecu šumar izlazi u majdan, meri koliko sam izvadio, i ne smem da nastavim kopanje dok to ne odvezem u selo. Sad je nešto bolje jer su nam dozvolili da, ako ove godine ne izvadimo po 50 kubika, već plaćenu razliku prenesemo u sledeću – objašnjava Stojić.
Povrh tog troška, primorani su da plaćaju bageristu iz Trbušana, koji u majdanima skida i po desetak metara stenovite jalovine, da bi kopač tek onda ugledao dobre, pravilne slojeve. Kad duša zaište odmor, kopači se nameste ukraj, u hladovinu, zapale duvan i zapodenu priču. Imaju o čemu, jer ovo im nije adresa samo za jedan dan, mesec ili godinu. Zoranov brat od strica Dušan (56), ili Milovan Marković (56), recimo, u kamenolomu su neprekidno od 1995. godine.
Kamen za prodaju naslagan je na mnogo mesta dole u Vujetincima, pored asfaltnog druma. Kvadrat se prodaje, prema debljini, od pet do 12 evra.
– Što je kamen tanji, to je skuplji i donosi mnogo veći prihod. Jer, jedan kubik ima 20 kvadrata petice, ili 10 kvadrata desetke. Sve zavisi na kakve slojeve naiđem, ni u kamenolomu se ne može bez sreće – reče Zoran Stojić.
Na pozdravu, veli da se čovek bez boljeg privikne na sve, pa i na kamenolom. Po koju cenu? Dobro je ako ostane 20 evra za dan.
G. Otašević
[objavljeno: 03.09.2007.]
