Izvor: Press, 01.Mar.2013, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kontrast i kontrasti
Smrknute face u redakciji, spušteni pogledi i podmukla tišina – umesto aprilili, Novi Sad i Vojvodinu dočekala je tragedija – šestoro mladih života izgubilo je život u požaru u diskoteci „Kontrast“, desetine njih se natavlja sa traumama, ožiljcima i ružnim scenama pred očim za vjeke vekova. Rokovnici u rukama kolega, valja preškrabati planirane događaje za narednu nedelju, jer je od tog časa pa na dalje tema samo jedna.
Sledi, dakle, proces, koji deo novinara koliko god >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << to ogoljeno, prosto i hladno zvučalo, nazivala „lešinarenjem“, a druga polovina sržom profesije, „ekskluzivom“ i poentom rada. Saznati imena žrtava, poreklo, kako je požar izbio, ko ga je izazvao, ko je stradao, ko se spasao – a, onda, ono gadnije – ko je od slavnih bio u lokalu u tom momentu, da li je neko vrištao, da li je neko naročito brutalno stradao, vrištao plakao, ko inače izlazi tu, da li se u lokalu zatekla i neka Stanija, Soraja, Ena Popov ili slična pojava.. Da li su neke od žrtava bile u ljubavi (još bolje ako je ta ljubav bila tajna ili zabranjena), koliko suza je pustio svaki otac, a koliko svaka majka, obavezno slika iz kuće ožalošćene porodice, po mogućstvu krupni kadar....
Alo, bre – hajde da vidimo ko je kriv, da vidimo koliko je ljudi bilo u tom Kontrastu, a koliko je smelo da bude, kako je dobio upotrebnu dozvolu, ko je vršio kontrolu, kako je , da li i kada prošao tu kontrolu, šta su radili inspektori, kakav je Zakon koji dozvoljava da se ovi slučajevi ponavljaju i ko ga poštuje, a ko ne, da vidimo zašto nisu odmah pozvani vatrogasci.... Videćemo i to kasnije, ali prioriteti se znaju, sledi odgovor.
Sutra, na većini naslovnih strana, užasavajuće fotografije sa zgarišta, potresne i dramatične reči – na jednoj, reklamni omot velikog trgovinskog lanca. U momentu kada Srbija plače, jedan dnevni list odlučio je da je od Kontrasta bitniji prašak na popustu – suze su suze, a biznis je biznis, očigledno... Za preostala pitanja (šifra „kasnije“) – vremena nije bilo. Tri dana se pitalo ko je sa kim i zašto bio tamo, a četvrtog – novi album Severine, kome je pevala Ceca i koga je zelembaćima kitio drug Mrka.
Princip rada je, dakle, u većini redakcija, krajnje jasan:
Ne diraj ove – imamo ugovor sa njima, ne diraj one – imaćemo ugovor sa njima... Ne diraj ove – nemamo ugovor sa njima, nećemo ni imati, ali su „jaki kao crna zemlja“, ne treba se kačiti. Ne diraj te – oni ti daju platu. Diraj ove – za to ti oni drugi daju platu, ali nemoj jako i često, možda se situacija preokrene. Gde su suze u ovoj priči, gde je krv, gde je p.... – pa ko će to da kupi, kako ćemo to prodati? Čačkaj njih – ako ih dva puta udarimo, treći put će platiti. Ovi su platili – objasni kako su divni i posebni!
Većina redakcija koje funkcioniše drugačije, još uvek su suviše male, ali maštaju da rade kao gore opisane, jednog dana.
Afere se ne otkrivaju, nego naručuju – kao takve se ne ispituju, već prepisuju , krajnje jednostavnim procesom: sa stola „nekog tamo budže“, na sto urednika, sa stola urednika na novinarski astal, a odatle pod presu. Kao što se po potrebi stvaraju, po potrebi se, ali se obrnutim putem (novinar-urednik-budža) i zataškavaju – da nije tako, javnost bi već odavno znala kako je opljačkana i bez milosti očerupana, recimo, Toplana u jednom od od najvećih vojvođanskih gradova, šta se dešavalo u nekim tamo preko noći napravljenim razvojnim bankama i kako su isti ti trgovinski lanci otpuštali trudnice u osmom mesecu i šikanirali desetine radnika . Istina je, u srpskom novinarstvu, čast izuzecima, jako jeftina, a tišina, enormno skupa. Tiraži kojim se svim kite, zato, nisu tu kao cilj, već kao sredstvo – ključna tačka u pregovorima oko prodaje istine i kupovine tišine, primarne delatnosti srpske medijske scene.
Okruženi smo nezavisnim DS novinama i samostalnim SNS kolumnistima – visokoetičnim portparolima uhapšenog tajkuna i duboko moralnim glasnogovornicima nekih drugih tajkuna. I zato, kada se zaborave svi bilbordi, najave, kampanje o „slobodarskim listovima“ i „glasu naroda“ u velikoj većini slučajeva ostaje samo ona – „kupuju se na trafici, ali nisu novine“. Među srpskim medijima, da sumiramo, zaista postoje razlike – doduše, ne u kvalitetu, ne u konceptu, ne u principima i u etici, već (opet čast izuzecima), u onima ih koji plaćaju i onome što se u njihovo ime prodaje. Bez društveno odgovornih medija, nema modernog i demokratskog društva. Bez pritiska javnosti, nema odgovorne vlasti. Bez odgovorne vlasti ... ma, hajde, ubediće nas već „slobodarci“ i „tribuni narodni u štampanome obliku“ da je ona i odgovorna i domaćinska i posvećena i državotvorna. Dok neko ne plati bolje. Ili dok ne iskoči neka „gola cica“ za naslovnicu. A, dotle ćemo zaboraviti i na aflatoksine i na Kontraste i na poklone Šeiku i na korupciju i na neispunjena obećanja....Sve po cenovniku.
